Највећи степен социјалне дистанце према мигрантима

Иако је Србија земља транзита за највећи број миграната са Блиског истока, а не држава у коју они желе да се трајно населе, бројна социопсихолошка истраживања показују да велики број наших суграђана има негативан однос према њима. На ово је недавно упозорила и Бранкица Јанковић, повереница за заштиту равноправности, која се састала са шефицом мисије Међународне организације за миграције Донателом Брадић како би разговарале о сарадњи у области изградње и јачања механизама за заштиту људских права и спречавања дискриминације миграната. Повереница је навела да су мигранти свуда у Европи у повећаном ризику од дискриминације, што је потврдило и недавно истраживање институције на чијем се челу она налази и које показује да велики број грађана и даље има јаке предрасуде и изражену социјалну дистанцу према мигрантима, као и да су мигранти, заједно са женама, Ромима и припадницима ЛГБТ популације, најчешћа мета на коју је усмерен дискриминаторни и говор мржње. Управо је због тога једна од тема разговора био и положај растућег броја страних држављана који долазе у Србију да раде, а било је речи и о заједничким активностима које би допринеле промени владајућег наратива и смањењу дискриминације према мигрантима, пре свега кроз обуке за запослене у јавним институцијама који раде са мигрантима у медијима. Према подацима Националне службе за запошљавање, само прошле године издато је више од 51.000 дозвола за рад иностраним држављанима, док је до маја ове године издато око 14.000 дозвола – за исти период прошле године странцима је издато 20.431 дозвола за рад.

Када су у питању избеглице и мигранти, у јавном простору доминантан је наратив „ми” и „они”, оцењује виша саветница за правне политике центра „Идеас” Тамара Власкалин, који је радио бројна истраживања о односу грађана Србије према избеглицама. Она истиче да је ксенофобија опасна, јер страх изазива негативна осећања која се манифестују кроз вербално и физичко насиље.

„Медији су идеалан простор за промоцију хуманости и једнакости, али и за (ре)продукцију ксенофобичних уверења. Када је први велики талас избеглица са Блиског истока ’запљуснуо’ Србију 2015. године, извештавање медија углавном је било позитивно. Последица тога је да су наши суграђани имали пуно емпатије и гостопримства према овој популацији. Међутим, пет година касније мења се извештавање медија, а потом и перцепција становништва. Афирмативних прича о мигрантима све је мање, а у медијима почиње да доминира пет негативних наратива – први је да ће мигранти овде трајно остати, што једноставно није истина. Они желе да се што пре домогну Европске уније и изузетно мали број њих је тражио и добио азил у Србији. Истину за вољу, од када је избеглицама постало теже да прелазе границу због ригорознијих контрола границе, овај наратив је мање присутан у јавном простору. Други наратив је да они желе да исламизују Србију, трећи да мигранти представљају претњу по српску културу, четврти да шире заразне болести, што је нарочито било актуелно за време пандемије вируса корона, а пети да међу њима нема жена и деце. Последица ових наратива, који немају подлогу у реалности, јесте да су неки покрети типа ’Левијатан’ и ’Народне патроле’ решили да узму правду у своје руке и почели вербално и физички да угрожавају мигранте у избегличким камповима”, упозорава наша саговорница.

Подаци изведени из студије Лабораторије за истраживање индивидуалних разлика (ЛИРА) Филозофског факултета у Београду о ставовима грађана Србије према мигрантима и избеглицама са Блиског истока показују да више од трећине наших суграђана верује да постоји тајни план за насељавање миграната, па не чуди податак да 32 одсто њих подржава протеривање избеглица из наше земље. Подаци такође показују да сваки дванаести грађанин наше земље сматра да ће око 100.000 миграната добити азил и трајно остати у Србији, а највећи број наших суграђана сматра да избеглицама из ратног вихора треба дозволити само краткотрајно задржавање у нашој земљи. Скоро петина становника Србије залаже се за потпуно затварање граница, а тек 12 одсто сматра да избеглице треба да имају иста права као и грађани Србије. Иако је студија која је урађена на национално репрезентативном узорку од 1.006 испитаника и у чији је узорак ушло и 30 одсто испитаника који живе близу мигрантских центара у Србији, показала да велики број грађана Србије подржава право избеглица да побегну од рата и дају себи и својој породици шансу за бољи живот, забрињава податак да се петина наших суграђана уопште не слаже са овом тврдњом, што значи да је њихов став у супротности са Универзалном декларацијом УН о људским правима. Обесхрабрује и чињеница да се сваки седми грађанин Србије противи идеји да људи имају право да емигрирају у друге земље из економских разлога, имајући на уму чињеницу да се велики број људи из наше земље исељава у земље Западне Европе управо из материјалних разлога.

Подсећања ради, подаци УНХЦР-а говоре да је на врхунцу избегличке кризе 2015. године у нашој земљи било 577.995 миграната са Блиског истока. Годину дана касније њихов број је смањен на 96.117, а 2017. године регистровано је 6.199 миграната. У 2018. у Србији је боравило 8.436 избеглица, док је 2019. године регистровано је 12.937 миграната. Подаци Комесаријата за избеглице и миграције Србије говоре да је од 1. јануара ове године до почетка маја укупно евидентирано 6.705 особа, што представља смањење за чак 73 одсто у односу на претходну годину, када је евидентирано 24.640 миграната. Државе из којих они најчешће долазе су Сирија (41 одсто), Авганистан (27 процената), Мароко (седам одсто), Турска (4,7 одсто) и Пакистан (3,7 процената).