Као и много пута досад: „мало нам је фалило”

С нашом репрезентацијом ништа ново – опет нам је, као и много пута досад, мало фалило, па да „прођемо групу”. Није нам успело на светским првенствима 2010. у Јужној Африци, 2018. у Русији и 2022. у Катару, а сада ни на Европском првенству у Немачкој.

А увек су наши фудбалери, по речима селектора, а и најавама репрезентативаца, одлазили спремни, једва су чекали прву утакмицу, али су се међу првима враћали кући с објашњењем да је само појављивање на таквим турнирима велики успех за Србију, да треба да будемо поносни на наше играче и стручни штаб... Тако је и сада, када нисмо извадили карту да будемо у возилу у коме 16 најбољих европских селекција наствља пут ка европском врху.

Селектор као и његови претходници

Селектор Стојковић је поновио, својим речима, оно што су и његови претходници казивали после битака у којима су не само сви генерали, него и регрути, паметни. До сада су се питањем шта и како даље углавном бавили они с највишим чиновима у нашем фудбалу. Исход видимо какав је.

Одавно су нам потребне полемике у којима ће беспоштедно да се ломе копља о будућности нашег фудбала, иначе ништа неће да се поправи. Зашто бисмо очекивали боље резултате, ако радимо све исто? Добро би дошла мишљења и добронамерних и злонамерних, и стручних и нестручних, и званих и незваних. И не треба да питање без одговора обезвређујемо. Без питања, како је још давно истицао чувени социолог Абрахам Маслов, не може ни да се нађе одговор. И није битно ко и када ће да нађе решење.

Прво питање које се после три наше утакмице, сличне као јаје јајету, на XVII европском првенству у фудбалу, намеће јесте: зашто немамо креативне играче? Некада смо замерали однашњим нашим асовима да немају физичку кондицију, да умиру у лепоти... А  данас нема ко да се усуди да дрибла. Остали смо без оних које су некада описивали као „пакере”, што су стварали шансе саиграчима... Садашњи селектор је некада био баш такав играч. Да сада игра фудбал, по његовом опредељењу на овом турниру, код самог себе као тренера не би имао место у тиму.

У фудбалу су и данас потребни добри центаршутеви. Наш највећи мајстор за то, а у својим златним годинама и на свету, Драган Џајић, у овом тренутку председник Фудбалског савеза Србије, не би имао место у репрезентацији, а вероватно ни у неком клубу. Уместо „специјалиста“ да погоде саиграча у чело, како је то он некада умео, сада је тај задатак поверен бековима, а од крила се тражи да се под обавезно враћају у одбрану. Играчима су побркане улоге.

Ми смо имали тројицу одличних нападача (Митровић је у Саудијској Арабији, а тамо је и Кристијано Роналдо, Влаховић је у Јувентусу, Јовић у Милану), али за 180 минута ниједном од њих није створена шанса. Уз то Митровић и Влаховић важе за одличне скакаче, а и Јовић, иако је нижег раста, добро шутира главом (уосталом, једини гол на овом Европском првенству дао је он и то баш на такав начин).

Треба имати незамисливу храброст и веру у себе, па да се не подлегне моди, или што би се данас рекло, савременим трендовима. Уместо да неко избије лопту с петерца кад треба да се врати у игру, голман и бекови се додају у најопаснијој зони, троше се да је изнесу у поље. Штопери су оптерећени тиме да организују игру. Да им то иде од руке били би везни играчи, који су некада притрчавали да приме лопту од њих и да онда осмисле шта даље с њом са поузданим осигурањем иза себе, ако је изгубе.

Некада су и нижеразредни играчи знали да окренути леђима противничкој половини или, у бољим случајевима, голу, направе финту, па свог чувара пошаљу на погрешну страну, а они се окрену и наставе акцију којом њихов тим на такав начин стиче играча више.

Уместо таквих данас су на цени они који прецизно шаљу лопту назад и бележи им се као тачно додавање. Такви статистички подаци заваравају. Тиме се отклања опасност од противничког гола и напушта већ освојени терен, што је опет трошење својих саиграча.

Ништа без смелости МН

Има код нас још у доброј снази „пословођа”, који су умели да предриблају противника испред себе или да му заварају очи, па да упосле саиграча. Они би требало да држе предавања у нашим школама фудбала да деца, будући фудбалери, не губе време на враћање лопте насигурно, него како се налази бреша у противничким бедемима.

Наш савез не може или сматра да не треба да се меша клубовима у рад с најмлађима, а било би добро да имамо неко основно градиво, које би било исто за све и чији би полазници потом могли да улете у највеће фудбалске битке чим дорасту до коња и до бојног копља. Да кренемо својим путем, као што показују Шпанци, једини на овом шампионату који заиста играју фудбал и нису се либили да пусте децу да се играју лопте. Можда на овом турниру неће бити крунисани, али наредних година им то неће измаћи.  Док ми будемо преписивали од других вртећемо се у круг из кога годинама не налазимо излаз.

И ништа без смелости. У све три утакмице, чак и овој последњој, кад нам је реми доносио исто што и пораз, кад нам је, дакле, победа била неопходна као ваздух, улазили смо опрезно, више мислећи на свој гол, него на противнички. Јуришали смо тек кад је време радило против нас. Због тога увођење нападача (против Данске смо завршили меч са свом тројицом на игралишту) и није донело преокрет. Наваљивали су наши играчи, били врло борбени, али су то били неосмишљени напади. Убацивање лопте насумице у казнени простор, с прескакањем везног реда, који и није био кадар да преокрене ток догађаја, од „европских Бразилаца”, како смо давно себе замишљали, претворило нас је у британске екипе од пре пола века. Дакле, на нешто што нам није ни урођено, а ни стечено.

Критичнији од свих требало би да буде селектор. Он своје већ богато искуство на тој дужности (иза њега су већ два највећа међународна турнира) треба да пренесе коме треба како би се репрезентација, а тиме и наш фудбал, излечили од бољки, које их дуго море.

Није невоља у томе што опет нисмо савладали прве препреке, него што нисмо имали игру. А кад је будемо имали, онда можемо да се посветимо ковању бољег оружја, дотеривању тактике и сличним поправкама и унапређењима.