Изгубљено у преводу

Представљање српске литературе у свету препуштено је ентузијазму аутора, преводилаца и издавача који су за нашу земљу урадили више него званични заступници државе. Тим речима је Гојко Божовић, песник и власник издавачке куће "Архипелаг", отпочео јуче у сали "Слободан Селенић" Београдског сајма форум на тему "Које нас књиге представљају у свету". О својим искуствима у овој проблематици говорили су професор српске књижевности на Универзитету у Трсту Марија Митровић, преводилац на немачки језик Мирјана Витман, директорка Креативног центра Љиљана Маринковић, и илустратор и цртач из Канаде Душан Петричић.

Саговорници форума били су сагласни у мишљењу да је главни узрок слабе присутности наших писаца на светском тржишту књига непостојање националне институције која би преузела бригу о преводима и промоцији домаће литературе. Искуство Марије Митровић са италијанским издавачима указује да наша књига углавном доспева у руке малих тамошњих издавача, због чега је и нема у књижарама.

- Оснивање фондације за превођење, каква постоји у Хрватској или Словенији, допринело би да се страни издавачи сами увере у вредност књиге. У Италији је велику пажњу привукла књига Симе Ћирковића "Срби у средњем веку", што упућује на интересовање за теме о којима не говори савремена литература - рекла је Митровић.

Да занимање светских издавача и читалаца умногоме одређује политичка ситуација у земљи писца говори пример који је навела Мирјана Витман. Немачки агенти самоиницијативно су јој предложили за превод књигу "Лагум" Светлане Велмар-Јанковић, но, одустали су оног тренутка када су ратови завршени и више нисмо били у жижи светских дешавања.

Што се тиче немачких издавача, ситуација је другачија него у Италији. - У Немачкој велики издавачи објављују дела српских писаца. Давида Албахарија заступа врло угледни издавач и Албахари је миљеник критике, али не и публике којој су његова дела тешка за разумевање - објаснила је Витман. Она је као грешку овдашњих издавача навела преводе на енглески који су неретко лоши и, самим тим, чине контра услугу писцима.

Издавачки подухвати "Креативног центра" на пољу дечје литературе показују да имамо шта да понудимо великим издавачима.

- Без икакве помоћи државе, ми смо изабрали дела са специфичним српским хумором, дела која још нису комерцијализована као у свету, и резултат је да сада имамо 40 наслова који се објављују код многих издавача. Ипак, сматрам да без превода на енглески језик не бисмо имали никакву шансу, рекла је Љиљана Маринковић.

У удаљеној Канади, којој је европска културна традиција добрим делом страна, српска литература слабо је пласирана. То је мишљење Душана Петричића који је, током 14 година живота у Канади, више пута безуспешно покушавао да заинтересује њихове издаваче за нашу књигу.

- Ове године сам, у сјајном преводу, одабрао приче Душка Радовића и понудио двојици издавача у Торонту. Оба одговора била су негативна и нисам изненађен. Канађани имају другачији приступ у обраћању деци. То је дидактика "прстом у око", против које се Радовић борио пре четири деценије - сматра Петричић. И он се слаже, на основу сопственог искуства, да је политичка актуелност важан репер који одлучује хоће ли нека средина бити отворена за другу или не.