Паника у демократском табору

Специјално за „Политику”

Милано – Свакако не једино, али најважније питање које сваки озбиљан посматрач мора себи да постави на крају изборне телевизијске политичке дебате или радио-преноса, ма колико невероватно изгледало, није у вези с темама које обрађују кандидати, чак ни са њиховим идејама, као ни са мање или више живописним изразима које они користе. Истини за вољу, велики етолог, Дезмонд Морис, пре много година тврдио је да је у овим случајевима потребно искључити звук и једноставно гледати изразе и покрете актера.

Једноставно речено, поставља се питање о томе ко је од њих двојице, Џозеф Бајден или Доналд Трамп, успео да више привуче пажњу публике, да убеди оне несигурне и пре свега уједини своје бираче. Бајден и Трамп нису били у ТВ сали у Атланти да би добили аплауз коментатора „Њујорк тајмса” или „Вашингтон поста”. Између осталог, ова два новинара свакако су апсолутно на страни демократе Бајдена. Они су се тамо нашли да би се на најубедљивији начин обратили бирачима како би пре свега одушевили своје присталице, па тек онда покушали да убеде неодлучне. Гласачи су већ дуже дубоко подељени по америчким државама.

Какве везе има једна домаћица из Ајдаха с калифорнијским сурфером? Може ли се бостонски демократа слагати с каубојем из Вајоминга? Легендарни млекаџија из Охаја с типичним Њујоркером…

Како време пролази у Америци, већ присутне разлике све су више наглашене. Те разлике и сами репрезентују Бајден, чија је партијска колегиница Хилари Клинтон 2016. године окарактерисала Трампове гласаче као „беднике”, и Трамп милијардер којег доживљавају као браниоца најзанемаренијих.

Понашање двојице протагониста у ТВ дуелу је изузетно занимљиво ако све ово узмемо у обзир и док чекамо резултате популарних анкета за које се надамо да су истините. Она објављена одмах после сучељавања коју је објавио Си-Ен-Ен говори да је 67 одсто гледалаца видело Трампову победу. Зато су разумљиве реакције многих демократа. Неки су успаничени и отишли су толико далеко да су узвикивали „Надрљали смо!”, чак позивајући на повлачење председника Бајдена када су видели како се и на који начин он понаша. Уочљива је неизвесност када је реч о његовим реакцијама, тешкоћама, мумлању… Постаје секундарно питање да ли је Бајден успео да се супротстави Трампу који је отишао толико далеко да је рекао: „Ја стварно не знам шта је рекао, а мислим да ни он не зна шта је рекао.” Трамп га је напао и по питањима која Бајденови следбеници сматрају прогресивним, као што је питање абортуса, који неки виде као афирмацију слободе, док други једноставно сматрају да је то убиство.

Ово је први пут да се двојица председника супротстављају један другом на телевизији, онај на тренутној функцији који тражи потврду и претходник жељан освете. Први пут, јер телевизија није постојала када је 1892. године Гровер Кливленд изазвао Бенџамина Харисона и победио, што не значи да ће и тајкун Трамп учинити исто.

Такође, ово су околности у којима се сучељавање, које су два актера толико желела да унапреде избацивши комисију која већ неколико деценија регулише програмирање и ток дебате, одвија међу незванично номинованима, јер ниједан од њих није био изгласан на конвенцији, републиканска је заказана за јул у Милвокију, а демократска за август у Чикагу.

На крају, није лоше ако би, како неки нагађају, Бајден направио корак уназад, остављајући делегатима окупљеним у Чикагу да направе другачији избор. Уколико би Бајден поднео оставку, председништво би преузела Камала Харис, колико год она није бриљантна, чињеница је да би као жена могла бити од користи демократама. Морамо бити захвални овим старим, познатим кандидатима који, иако не својом вољом, свакако чине наше време веома занимљивим.

*Почасни председник Италијанске фондације Италија–САД