Хоће ли Руси градити нуклеарну електрану

Уагадугу – Лав Толстој је у свом култном делу „Ана Карењина” написао да „све срећне породице личе једна на другу, а да су све несрећне несрећне свака за себе”. Боравећи два пута у претходних пола године у Африци, у региoну Сахела, рекао бих да се Толстојева мисао не може применити на тамошње државе, које у својој несрећи личе једна на другу.

Иако је путна и остала инфраструктура у Буркини Фасо развијенија него у Централноафричкој Републици (ЦАР), коју сам посетио у јануару, рекао бих да просечан становник обе државе живи у једнако тешким условима и суочава се са сличним егзистенцијалним проблемима. Када скренете са градског булевара, или неког главног пута у престоници Уагадугуу, сусрећете готово исте призоре као и у централноафричком Бангију – трошне куће, облаке прашине јер се и овде у време сушне сезоне земља претвара у прах, стихијске депоније, спаљивање смећа на сваком кораку, хрпе дрвета и угља за припрему хране.

У Буркини Фасо живи око 21 милион људи на површини од 274.000 квадратних метара. Дакле, по броју становника ова земља је приближна некадашњој СФРЈ, а по површини незнатно већа. Код нас распрострањено уверење да је цела Африка знала за Југославију и обожавала Јосипа Броза Тита у Буркини Фасо ће се показати да је ипак само стереотип. Наша бивша држава и Горња Волта, како се Буркина Фасо звала до 1983, практично нису имале директних билатералних односа и једина посредна интеракција одржавала се у оквирима Покрета несврстаних. Данас се у Буркини Фасо практично нико не сећа ни Тита, ни Југославије.

Све би вероватно било другачије да је овдашњи национални херој Тома Санкара раније дошао на власт. Овај млади капетан специјалних снага, почетком осамдесетих година прошлог века, у време серије војних преврата, почиње да гради политичку каријеру. Постаје прво портпарол владе 1981, а након новог државног удара почетком 1983. именују га за премијера. После само четири месеца под притиском Жана Кристофа Митерана, саветника за питања Африке и сина Франсоа Митерана, тадашњег француског председника, Санкара је смењен и стављен у кућни притвор. У августу исте године долази до масовних протеста становништва и побуне гарнизона у главном граду, што узрокује војни преврат после кога Санкара постаје председник.

Као први човек у држави доноси низ јединствених популистичких мера које народ прихвата са одушевљењем. Распродао је државне „мерцедесе” и министрима купио „рено 5”, најјефтинији аутомобил у земљи. Сви државни службеници у његово време су морали једном годишње да пријаве приходе и промене имовине, забранио је званичницима да носе скупа западна одела, да се у владиним зградама уграђују клима-уређаји и још штошта. Сам Санкара је наставио да живи скромно, од 450 долара капетанске плате. Разлику од 1.550 долара до председничке зараде од 2.000 долара, која му је по закону припадала, уплаћивао је у посебан фонд за сирочад. Сматрао је да ако се „Европљани не мешају у унутрашња питања Америке не треба то да раде и Африци”. Револуцију је видео као једини легитимни вид националног ослобођења кроз коју су Французи и Американци прошли у 18. веку, Руси у 20. веку, а да друга половина тог столећа исто треба да донесе и народима Африке.

Главни узори Томе Санкаре били су Ернесто Че Гевара и Фидел Кастро. Вероватно би да је раније дошао на власт био идеалан друг Јосипу Брозу Титу. Два пута Санкара одлази у посету Куби, 1984. и 1986, а Кастро годину дана касније долази у Уагадугу. Недуго после посете кубанског лидера у Буркини Фасо долази до новог војног преврата, организованог од стране министра правде Блеза Компареа. Тома Санкара и 12 оданих сарадника брутално су убијени, а њихова тела су раскомадана. У априлу 2021. француски часопис „Уманите” објавио је документа која потврђују да иза пуча и убиства националног хероја Буркине Фасо стоје француске тајне службе.

Без обзира на трагичан крај и деценије којима се његово име практично није смело поменути, Тома Санкара и његове идеје наставиле су да живе у срцима потлачених и обесправљених не само у Буркини Фасо већ и целој Африци. Рехабилитација овог мученика у борби за идеале социјалне правде и једнакости креће у последњих неколико година, након војних преврата. Последњи успешан пуч извршио је капетан Ибрахим Траоре у септембру 2022. Годину дана касније централна улица у престоници Булевар Шарла де Гола преименован у је у Тома Санкаре, а подиже се и велики споменик у посебном меморијалном парку. Траореова жеља да се идентификује са Санкаром је очигледна. Као и Санкара остао је у чину капетана, а труди се и да слично наступа у јавности. Своје учешће на прошлогодишњем самиту Русија–Африка у Санкт Петербургу капетан Траоре је завршио цитирајући Фидела Кастра.

У јануару ове године осујећен је покушај државног удара у коме су као и 1987, када је свргнут Санкара, били умешани појединци из самог режима. Без обзира на то што су народу обећали изборе у јулу ове године, у мају је обелодањено да ће се тзв. прелазни период у коме капетан Траоре и његово окружење имају неограничена овлашћења продужити за још пет година. Ова одлука је образложена нестабилном безбедносном ситуацијом и оружаним устанком екстремиста на северу земље. Занимљиво је да покушај многих држава Африке да редефинишу односе са Француском обично резултира оружаном побуном исламистичких екстремиста. Тако је било и у Централноафричкој Републици, Малију, Нигеру. Оружане побуне у Буркини Фасо практично су угасиле туризам, који је у прошлој деценији овој земљи почео да доноси какве-такве приходе.

Буркина Фасо је 12. произвођач злата на планети, односно убедљиво прва по глави становника. Поред злата овде се узгаја још једна вредна сировина – памук. Кажу да је одличног квалитета, а на светској листи рангирани су као 15. произвођач по количини. Ипак памук, злато и друга рудна богатства мало шта су донели обичном човеку у овој земљи. По БДП-у Буркина Фасо налази се у доњем делу светске лествице, са свега 3.770 долара националног дохотка по глави становника. Поред епохе колонијализма и нестабилности која је пратила прве деценије након формалног стицања независности, економски развој не само Буркине Фасо већ и већине афричких земаља, ограничен је хроничним недостатком електричне енергије. То што је већина домаћинстава у Уагадугуу прикључено на електро мрежу не баш значи много, јер се у земљи не производи ни киловат електричне енергије.

Сва струја увози се и суседних земаља у којима такође постоји дефицит. То за последице има рестрикције у којима читави делови главног града остају сатима без струје, а додатни испади са мреже се у току дана дешавају и по неколико пута. Субјективни осећај ми говори да и у резиденцијалној четврти где смо одсели пола дана нема струје, што је нама из Европе заиста тешко поднети када је у хладу 50 степени. Соларни панели могу обезбедити само рад вентилатора и фрижидера, али не и клима-уређаја.

Руководство Буркине Фасо, али и још низа земаља у Африци, као једини начин за решење ових проблема виде изградњу нуклеарних електрана од стране руске државне корпорације „Росатом”. Без обзира на то што су представници Русије и Буркине Фасо недавно потписали меморандум на ову тему, упућени са којима сам незванично разговарао у Русији не деле баш афрички ентузијазам да ће овај пројекат бити брзо и лако реализован. Влада капетана Траореа Русију види као свог главног савезника ван континента. На великом броју раскрсница у Уагадугуу поред државне, истакнута је, поред застава суседних Нигера и Малија и застава Руске Федерације. Почетком јуна у Уагадугуу боравио је и руски министар иностраних послова Сергеј Лавров.

Да руска државна агенција за културну и образовну сарадњу Росатрудничество планира да повећа број студентских стипендија у овој земљи и активности на промоцији културе и руског језика, у марту нам је у интервјуу за „Политику” потврдио и Јевгениј Примаков. Образовање је један од највећи социјалних проблема у Буркини Фасо. Основна школа и даље није обавезна. Тачан број деце која неће научити да читају и пишу тешко је одредити, али по неким проценама које сам овде чуо реч је о стотинама хиљада. Као и у ЦАР и овде сам у одељењима затекао око 100 ученика у разреду и тек симболично напредније услове за извођење и праћење наставе.

За шармантну Марселин, ћерку овдашњег агронома који је своју супругу, Марселину мајку, упознао током студија у СССР-у, руски је практично матерњи језик. Она једном недељно у локалној школи држи „час пријатељства”, где поред ћирилице и основних речи деци преноси опште информације о Русији. Њен позив да јој се придружим нисам могао да одбијем и на крају часа замолила ме да ђацима напишем на табли то што сматрам најважнијим за моју отаџбину. Подсећајући се француског, који сам давно учио у школи, на табли сам написао: „Kosovo est la Serbie” (Косово је Србија).

Дан пред крај мог боравка у Буркини Фасо срео сам човека који је знао за Србију и Београд. Мануш, локални уметник, аутор бројних уличних графита. Цртао је Тома Санкару, капетана Траореа, националне мотиве, слободарске пароле и руског председника Владимира Путина. Каже да је много слушао о графитима у Београду, волео би да посети нашу престоницу и упозна се са нашим момцима који имају исту страст ка уличном цртању. Питао сам га да ли би можда нацртао и неког Србина, после десетак секунди размишљања узвикнуо је: „Слободана Милошевића, оног вашег председника који је водио ваш народ у рату против империјалиста са Запада. Њега су касније западњаци убили у затвору?” – по Манушевој гестикулацији претпоставио сам да је последњу реченицу изговорио у форми питања и уз осмех сам му климнуо главом.