Hoće li Rusi graditi nuklearnu elektranu

Uagadugu – Lav Tolstoj je u svom kultnom delu „Ana Karenjina” napisao da „sve srećne porodice liče jedna na drugu, a da su sve nesrećne nesrećne svaka za sebe”. Boraveći dva puta u prethodnih pola godine u Africi, u regionu Sahela, rekao bih da se Tolstojeva misao ne može primeniti na tamošnje države, koje u svojoj nesreći liče jedna na drugu.

Iako je putna i ostala infrastruktura u Burkini Faso razvijenija nego u Centralnoafričkoj Republici (CAR), koju sam posetio u januaru, rekao bih da prosečan stanovnik obe države živi u jednako teškim uslovima i suočava se sa sličnim egzistencijalnim problemima. Kada skrenete sa gradskog bulevara, ili nekog glavnog puta u prestonici Uagaduguu, susrećete gotovo iste prizore kao i u centralnoafričkom Bangiju – trošne kuće, oblake prašine jer se i ovde u vreme sušne sezone zemlja pretvara u prah, stihijske deponije, spaljivanje smeća na svakom koraku, hrpe drveta i uglja za pripremu hrane.

U Burkini Faso živi oko 21 milion ljudi na površini od 274.000 kvadratnih metara. Dakle, po broju stanovnika ova zemlja je približna nekadašnjoj SFRJ, a po površini neznatno veća. Kod nas rasprostranjeno uverenje da je cela Afrika znala za Jugoslaviju i obožavala Josipa Broza Tita u Burkini Faso će se pokazati da je ipak samo stereotip. Naša bivša država i Gornja Volta, kako se Burkina Faso zvala do 1983, praktično nisu imale direktnih bilateralnih odnosa i jedina posredna interakcija održavala se u okvirima Pokreta nesvrstanih. Danas se u Burkini Faso praktično niko ne seća ni Tita, ni Jugoslavije.

Sve bi verovatno bilo drugačije da je ovdašnji nacionalni heroj Toma Sankara ranije došao na vlast. Ovaj mladi kapetan specijalnih snaga, početkom osamdesetih godina prošlog veka, u vreme serije vojnih prevrata, počinje da gradi političku karijeru. Postaje prvo portparol vlade 1981, a nakon novog državnog udara početkom 1983. imenuju ga za premijera. Posle samo četiri meseca pod pritiskom Žana Kristofa Miterana, savetnika za pitanja Afrike i sina Fransoa Miterana, tadašnjeg francuskog predsednika, Sankara je smenjen i stavljen u kućni pritvor. U avgustu iste godine dolazi do masovnih protesta stanovništva i pobune garnizona u glavnom gradu, što uzrokuje vojni prevrat posle koga Sankara postaje predsednik.

Kao prvi čovek u državi donosi niz jedinstvenih populističkih mera koje narod prihvata sa oduševljenjem. Rasprodao je državne „mercedese” i ministrima kupio „reno 5”, najjeftiniji automobil u zemlji. Svi državni službenici u njegovo vreme su morali jednom godišnje da prijave prihode i promene imovine, zabranio je zvaničnicima da nose skupa zapadna odela, da se u vladinim zgradama ugrađuju klima-uređaji i još štošta. Sam Sankara je nastavio da živi skromno, od 450 dolara kapetanske plate. Razliku od 1.550 dolara do predsedničke zarade od 2.000 dolara, koja mu je po zakonu pripadala, uplaćivao je u poseban fond za siročad. Smatrao je da ako se „Evropljani ne mešaju u unutrašnja pitanja Amerike ne treba to da rade i Africi”. Revoluciju je video kao jedini legitimni vid nacionalnog oslobođenja kroz koju su Francuzi i Amerikanci prošli u 18. veku, Rusi u 20. veku, a da druga polovina tog stoleća isto treba da donese i narodima Afrike.

Glavni uzori Tome Sankare bili su Ernesto Če Gevara i Fidel Kastro. Verovatno bi da je ranije došao na vlast bio idealan drug Josipu Brozu Titu. Dva puta Sankara odlazi u posetu Kubi, 1984. i 1986, a Kastro godinu dana kasnije dolazi u Uagadugu. Nedugo posle posete kubanskog lidera u Burkini Faso dolazi do novog vojnog prevrata, organizovanog od strane ministra pravde Bleza Komparea. Toma Sankara i 12 odanih saradnika brutalno su ubijeni, a njihova tela su raskomadana. U aprilu 2021. francuski časopis „Umanite” objavio je dokumenta koja potvrđuju da iza puča i ubistva nacionalnog heroja Burkine Faso stoje francuske tajne službe.

Bez obzira na tragičan kraj i decenije kojima se njegovo ime praktično nije smelo pomenuti, Toma Sankara i njegove ideje nastavile su da žive u srcima potlačenih i obespravljenih ne samo u Burkini Faso već i celoj Africi. Rehabilitacija ovog mučenika u borbi za ideale socijalne pravde i jednakosti kreće u poslednjih nekoliko godina, nakon vojnih prevrata. Poslednji uspešan puč izvršio je kapetan Ibrahim Traore u septembru 2022. Godinu dana kasnije centralna ulica u prestonici Bulevar Šarla de Gola preimenovan u je u Toma Sankare, a podiže se i veliki spomenik u posebnom memorijalnom parku. Traoreova želja da se identifikuje sa Sankarom je očigledna. Kao i Sankara ostao je u činu kapetana, a trudi se i da slično nastupa u javnosti. Svoje učešće na prošlogodišnjem samitu Rusija–Afrika u Sankt Peterburgu kapetan Traore je završio citirajući Fidela Kastra.

U januaru ove godine osujećen je pokušaj državnog udara u kome su kao i 1987, kada je svrgnut Sankara, bili umešani pojedinci iz samog režima. Bez obzira na to što su narodu obećali izbore u julu ove godine, u maju je obelodanjeno da će se tzv. prelazni period u kome kapetan Traore i njegovo okruženje imaju neograničena ovlašćenja produžiti za još pet godina. Ova odluka je obrazložena nestabilnom bezbednosnom situacijom i oružanim ustankom ekstremista na severu zemlje. Zanimljivo je da pokušaj mnogih država Afrike da redefinišu odnose sa Francuskom obično rezultira oružanom pobunom islamističkih ekstremista. Tako je bilo i u Centralnoafričkoj Republici, Maliju, Nigeru. Oružane pobune u Burkini Faso praktično su ugasile turizam, koji je u prošloj deceniji ovoj zemlji počeo da donosi kakve-takve prihode.

Burkina Faso je 12. proizvođač zlata na planeti, odnosno ubedljivo prva po glavi stanovnika. Pored zlata ovde se uzgaja još jedna vredna sirovina – pamuk. Kažu da je odličnog kvaliteta, a na svetskoj listi rangirani su kao 15. proizvođač po količini. Ipak pamuk, zlato i druga rudna bogatstva malo šta su doneli običnom čoveku u ovoj zemlji. Po BDP-u Burkina Faso nalazi se u donjem delu svetske lestvice, sa svega 3.770 dolara nacionalnog dohotka po glavi stanovnika. Pored epohe kolonijalizma i nestabilnosti koja je pratila prve decenije nakon formalnog sticanja nezavisnosti, ekonomski razvoj ne samo Burkine Faso već i većine afričkih zemalja, ograničen je hroničnim nedostatkom električne energije. To što je većina domaćinstava u Uagaduguu priključeno na elektro mrežu ne baš znači mnogo, jer se u zemlji ne proizvodi ni kilovat električne energije.

Sva struja uvozi se i susednih zemalja u kojima takođe postoji deficit. To za posledice ima restrikcije u kojima čitavi delovi glavnog grada ostaju satima bez struje, a dodatni ispadi sa mreže se u toku dana dešavaju i po nekoliko puta. Subjektivni osećaj mi govori da i u rezidencijalnoj četvrti gde smo odseli pola dana nema struje, što je nama iz Evrope zaista teško podneti kada je u hladu 50 stepeni. Solarni paneli mogu obezbediti samo rad ventilatora i frižidera, ali ne i klima-uređaja.

Rukovodstvo Burkine Faso, ali i još niza zemalja u Africi, kao jedini način za rešenje ovih problema vide izgradnju nuklearnih elektrana od strane ruske državne korporacije „Rosatom”. Bez obzira na to što su predstavnici Rusije i Burkine Faso nedavno potpisali memorandum na ovu temu, upućeni sa kojima sam nezvanično razgovarao u Rusiji ne dele baš afrički entuzijazam da će ovaj projekat biti brzo i lako realizovan. Vlada kapetana Traorea Rusiju vidi kao svog glavnog saveznika van kontinenta. Na velikom broju raskrsnica u Uagaduguu pored državne, istaknuta je, pored zastava susednih Nigera i Malija i zastava Ruske Federacije. Početkom juna u Uagaduguu boravio je i ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov.

Da ruska državna agencija za kulturnu i obrazovnu saradnju Rosatrudničestvo planira da poveća broj studentskih stipendija u ovoj zemlji i aktivnosti na promociji kulture i ruskog jezika, u martu nam je u intervjuu za „Politiku” potvrdio i Jevgenij Primakov. Obrazovanje je jedan od najveći socijalnih problema u Burkini Faso. Osnovna škola i dalje nije obavezna. Tačan broj dece koja neće naučiti da čitaju i pišu teško je odrediti, ali po nekim procenama koje sam ovde čuo reč je o stotinama hiljada. Kao i u CAR i ovde sam u odeljenjima zatekao oko 100 učenika u razredu i tek simbolično naprednije uslove za izvođenje i praćenje nastave.

Za šarmantnu Marselin, ćerku ovdašnjeg agronoma koji je svoju suprugu, Marselinu majku, upoznao tokom studija u SSSR-u, ruski je praktično maternji jezik. Ona jednom nedeljno u lokalnoj školi drži „čas prijateljstva”, gde pored ćirilice i osnovnih reči deci prenosi opšte informacije o Rusiji. Njen poziv da joj se pridružim nisam mogao da odbijem i na kraju časa zamolila me da đacima napišem na tabli to što smatram najvažnijim za moju otadžbinu. Podsećajući se francuskog, koji sam davno učio u školi, na tabli sam napisao: „Kosovo est la Serbie” (Kosovo je Srbija).

Dan pred kraj mog boravka u Burkini Faso sreo sam čoveka koji je znao za Srbiju i Beograd. Manuš, lokalni umetnik, autor brojnih uličnih grafita. Crtao je Toma Sankaru, kapetana Traorea, nacionalne motive, slobodarske parole i ruskog predsednika Vladimira Putina. Kaže da je mnogo slušao o grafitima u Beogradu, voleo bi da poseti našu prestonicu i upozna se sa našim momcima koji imaju istu strast ka uličnom crtanju. Pitao sam ga da li bi možda nacrtao i nekog Srbina, posle desetak sekundi razmišljanja uzviknuo je: „Slobodana Miloševića, onog vašeg predsednika koji je vodio vaš narod u ratu protiv imperijalista sa Zapada. Njega su kasnije zapadnjaci ubili u zatvoru?” – po Manuševoj gestikulaciji pretpostavio sam da je poslednju rečenicu izgovorio u formi pitanja i uz osmeh sam mu klimnuo glavom.