Тестостерон, без мартинија

„Зрно утехе” – двадесет и други филм из дуговечног и не увек по квалитету изједначеног серијала о агенту 007, најкраћи је икада снимљен (106 минута), први који се наставља на причу претходних („Казино Ројал”) и други у којем Џејмса Бонда тумачи Данијел Крејг. За разлику од ранијих Бонд издања, у овом нема хумора, главни јунак је шармантан таман као Тајсон у рингу, на еротику се заборавило, а гламур се односи само на снимајуће локације.

Не, нећете видети Бонда како испија суви мартини или заводи све што као наочито женско промиче филмским платном, нити га чути како изговара ону чувену крилатицу „Моје име је Бонд, Џејмс Бонд” (изостављено из филма). Агент Њеног краљевског височанства каквог га памтимо све до „Казина Ројал” дефинитивно више неће бити углађени британски џентлмен, самоироничан и декадентан. Агент 21. века је неелегантан, необуздан, насилан и прек. Права мишићава и хладнокрвна машина за убијање која пије „хајнекен пиво” и „колу зеро” (!) и, уместо заводничких способности, нуди животињску мужевност.

Такав је био у „Казину Ројал”, такав је и у „Зрну утехе”. Наравно, уз додатна потцртавања његовог незгодног карактера и бруталности холивудског редитеља Марка Форстера који је, у овом изданку серијала, преузео редитељско кормило и начинио филм чија су главна погонска горива тестостерон и адреналин.

У најкраћем, Форстерово „Зрно утехе” почива на голој физичкој акцији која осим обавезујућих јурњава колима, чамцима и авионима и праштања сваколиког оружја у свим могућим правцима, подразумева и класично „шакетање”, па и двобоје ножевима. Бонд тутњи по локацијама лишеним колонијалне егзотике, развејаним свуда наоколо, а највише по земљама Трећег света. Локалитети се, углавном, састоје од лучких постројења и хотела на Хаитију и Боливији, али – веровали или не, Бонд ће се у једном тренутку обрести и у опери (!) и присуствовати извођењу Пучинијеве „Тоске” на фестивалу у Брегенцу.

Пошто је у претходном филму Бонд изгубио своју љубав Веспер Линд, он на почетку „Зрна утехе” хвата њеног убицу Мистер Вајта (дански глумац Џаспер Кристенсен), али криминални картел има свог човека у Оделу којим руководи Бондова шефица М (Џуди Денч) те је убица брзо ослобођен. Бонд ће потом појурити двоструког агента све до Хаитија, набасати на шефа еколошког концерна Доминика Грина (Матју Амалрик) који, уз подршку ЦИА, аранжира државни удар у Боливији не би ли преузели концесију на националну питку воду. Нафта или уранијум у причи о Бонду више нису важни и овај се део филма може сматрати жаоком на рачун америчке помаме за нафтом на Блиском истоку, која је резултирала и покретањем ратова.

Опседнут осветом и гоњен унутрашњим демонима, 007 неће успут стићи да размени ни загрљај са лепом Камил (Олга Кириленко), која је такође опседнута прошлошћу и поравнањем рачуна, нити ће задржати везу започету са агенткињом Филдс (Џема Артертон) која ће се, ипак, обрести у његовом кревету.

Овај и овакав Бонд, много сличнији Џејсону Борну из истоименог серијала и Итану Ханту из „Немогуће мисије” него самом себи, ни за шта друго нема времена до да се непрестано „макља” и јурца, сав крвав, прашњав и мокар у тестостеронском спектаклу у којем се праштаве сцене акције смењују једна за другом, без паузе за хватање даха. И тако све до великог финала у којем су и Бонд и гледаоци већ добрано уморни.

Нема шта, Џејмс Бонд је дефинитивно доказао да може да буде јунак и модерног доба и да његово бивствовање може да задовољи потребе млађе публике. Тачније, припадника такозване миленијумске генерације која стасава уз бруталне и крваве компјутерске игре и још крвавије телевизијске извештаје из, ратовима захваћеног, света. А њима је до романтике и гламура британског џентлмена стало ко до лањског снега.