Ревизори се нису огласили

Пирамидално рушење пет инвестиционих банака Америке на тамошњем хипотекарном тржишту направило је штету коју још нико не може да процени. Ко зна да ли ће то неко и успети. Коначно, коме то треба. Видаће се последице. Америка је тешком муком „провукла” у оба представничка дома 700 милијарди долара за психолошку трансфузију домаћем банкарском тржишту, упућујући тиме, а пре свих европским државама, позив да је ваља следити, јер ће посредна штета бити много већа.

Сломиле су се банке од чијих су имена и репутације ноге клецале, али, гле чуда, ниједна ревизорска кућа се тим поводом није огласила, а камоли претрпела било какве последице.

И овлашним познаваоцима америчког финансијског тржишта јасно је да се ни најмањи учесник на тржишту, попут Волстрита, не може провући, а да му бар неко из велике четворке или првих десетак ревизорских кућа не завири у пословне књиге. Судећи по досадашњим сазнањима, о којима ревизори не желе радо да говоре, сви су ћутали или нису веровали да се кула од карата звана хипотекарно тржиште може срушити. А стровалила се и у финансијски понор за собом повукла готово цео свет. Чак се и ми, овако мали и сироти, тресемо да нас не задеси нека изненадна мука, јер када велики змај махне репом, најслабији први одлете.

Један од наших директора ревизорске и консултантске куће, међу пет-шест највећих таквих фирми у свету, прихвата да говори само о принципима рада ревизорских кућа, али не и о конкретним искуствима или пропустима након свега што се догодило на тржишту Америке, али да му се, због инструкције из „централе” – не помиње име.

Пре шест година, готово преко ноћи, нестао је амерички енергетски гигант „Енрон”, а са њим, због срастања интереса, и један од пет великих ревизорских и консултантских система – „Артур Андерсон” са 100.000 запослених у 138 земаља. Као да није постојао. Зашто? Финансијски извештаји те реномиране куће ничим нису указивали да је финансијски балон „Енрона” вештачки пумпан и да му прети пуцање. Пукао је и за собом однео стотине милијарди долара капитала акционара. Исто искуство се поновило и са „Ворлдкомом”. Као да није било „Енрона”.

У похлепној трци за све већим зарадама изникло је хипотекарно тржиште. Људи са свега 500 долара у џепу подизали су кредите од чак 200.000 долара. Куповали станове и куће и за свега неколико месеци правили такве капитале од којих се свима вртело у глави. А шта је иза тога стајало? Виртуелни посао или информација о томе да је тамо неко узео зајам за кућу на коју није стављена првокласна хипотека. Људи без сталног посла, без могућности да дају квалитетно обезбеђење, да ће добијени кредит да врате – из својих прихода или од продаје имовине – добијали су велике кредите. Инвестиционе банке и „хеџ фондови” трговали су будућим потраживањима. То им се, очигледно, осладило, па су претерали са пласманима без адекватног обезбеђења. Хајде да то потраживање по неком дисконту продамо неком на секундарном тржишту. Све до оног часа када је пала тражња, јер једном је морала, а малаксала је оног часа када многи нису могли да плате доспеле обавезе. И клупче је почело да се одмотава невероватном брзином.

За све то време ревизори су у највећим инвестиционим банкама радили свој посао, па и у америчкој финансијској узданици као што је била банка „Браћа Лиман”. Америчке финансијске власти пустиле су је низ воду. Продата је готово за сићу. С њом и остале.

Да ли се то могло предвидети?

С накнадном памећу, после свега што се догодило, каже наш саговорник, морало се тако нешто наслутити или у извештају ревизора изрећи – резерва у мишљењу. Другим речима, дешава се нешто што ни сами ревизори не знају куда ће то све одвести. Такав сигнал би, верује се, био довољан да се акционари мало запитају шта то значи, ако већ занети менаџери нису могли да се зауставе у бесомучној трци за високим профитима и бенефитима.

Код нас, бар за сада, тако нешто није могуће. Бар не у тој мери, нити у тим размерама. Не само зато што је наше тржиште веома сиромашно и плитко у понуди таквих хартија од вредности, већ понајвише због регулативе на којој инсистира НБС. Наша централна банка има списак референтних ревизорских кућа које надзиру пословне књиге банака и њихових комитената, али шта нема – неку врсту препоруке на основу које би се и пословне банке опредељивале у избору ревизора за „чешљање” пословних књига својих акционара.

Друга је сада ствар, каже наш саговорник, да ли се до краја може веровати извештајима наших ревизора, али, подсећа, после три године, када је обавезна ротација старог новим ревизором, свака скривена мана или подвала мора да исплива. Тада се види ко је како и коико савесно радио, а то у ревизорској струци није мала ствар.