Европа скреће удесно, а Британија оде улево

Одлука грађана Уједињеног Краљевства да Лабуристичкој партији левог центра да парламентарну већину долази у исто време када је Европа углавном у рукама онога што неки називају десничарским популистичким таласом.

Прошломесечни европски избори обезбедили су историјски број посланика из партија тврде деснице и крајње деснице за Европски парламент. Резултати су изазвали такав хаос да је француски председник Емануел Макрон расписао ванредне парламентарне изборе у својој земљи, у чијем је првом кругу  прошле недеље победио крајње десничарски Национално окупљање, подсећа Си-Ен-Ен.

У Холандији је ове недеље формирана влада састављена од личности крајње деснице. Италију предводи најдесничарски лидер још од владавине фашистичког ратног вође Бенита Мусолинија.

Овакве изборне победе и изгледи популистичких десничара на власти више нису изненађење у европским земљама.

Постоји много разлога за овај пораст популизма, често јединствених за поједине земље. Али уопштено говорећи, један број европских земаља пати од успорене економије, високе имиграције и виших цена енергије, делом због тежње за нултом нето емисијом угљеника. Популистички политичари често окривљују Европску унију за националне невоље и удише кисеоник у све евроскептичнији национални дискурс.

Па зашто Британија, једина земља у којој је евроскептицизам довео до референдума о чланству у ЕУ, одбија овај тренд?

Упркос размерама победе лабуриста, из резултата је јасно да је британска десница далеко од мртве. Конзервативна странка, упркос несумњиво разочаравајућој ноћи, требало би да надмаши очекивања бројних истраживања јавног мњења током кампање, од којих су нека предвиђала да ће освојити мање од 100 места – што би било заиста епско посрнуће, оцењује коментатор Си-Ен-Ен-а.

Још једна странка која превазилази очекивања анкета је популистичка десничарска Реформа УК, коју предводи Најџел Фараж, који је ових дана можда најпознатији по пријатељству са бившим председником САД Доналдом Трампом. Пре тога, он је био заслужан за омогућавање Брегзита након деценија кампање против чланства Уједињеног Краљевства у ЕУ.

Досадашњи Фаражов политички успех је дошао без његовог мандата у парламенту. Сада не само да је сам добио место, већ ће имати и малу групу колега спремних да бацају „гранате“ на вођу лабуриста Кира Стармера.

Иако ово може изгледати као мали у поређењу са Стармеровом троцифреном већином, Фараж ће без сумње утицати на дебату о будућем правцу кретања Конзервативне странке, вероватно тако што ће је повући даље удесно.

Могуће је да је Фаражово раздвајање деснице заправо помогло Стармеру на његовом путу до тако огромне победе. Необична особина британске политике је да проценат гласова које странка добије не значи нужно места. Свако место се одлучује појединачно, а победник је кандидат са највише гласова, што је често мање од 50 одсто.

А с обзиром на то да је реформа имала добре резултате на многим местима која су лабуристи освојили, тврду десницу не само да ће бити немогуће игнорисати у овом парламенту, већ ће лако моћи да види да њен утицај даље расте.

Британија пати од многих истих проблема као и друге европске земље. Ако Стармер посустане на месту премијера, сва је прилика да би популарна десница могла да настави да заокупља машту јавности, као што то ради и другде у Европи.