Денди и лолита

Специјално за Политику од дописника Танјуга из Париза

„Била сам његова страна Б”, изјавила је једном приликом Џејн Биркин о својој вези са Сержом Гензбуром, која је инспирисала најплодније године француског кантаутора руског порекла који је заувек изменио француску популарну музику.

Ову плодну везу већ зрелог Гензбура и лолите из „свингин” Лондона осветљава изложба посвећена његовом уметничком универзуму, која је по отварању у Паризу прошле недеље изазвала праву „гензбурманију”, у земљи у којој је његова музика присутна као да га смрт није натерала да сиђе са сцене још пре 17 година.

Упознали су се 1968. године на снимању француског филма „Слоган”, који говори о страсној и прељубничкој љубави познатог сниматеља, кога интерпретира Гензбур, и младе Енглескиње коју тумачи Џејн „Blow up” Биркин, надимак који је добила због мале али ефектне улоге у култном Антонионијевом филму.

„У почетку се није добро одвијало, а потом се све средило, јер смо почели да се виђамо сваки дан”, описала је Биркин почетак њихове везе, пошто ју је Серж у почетку игнорисао.

Двадесет година старији француски боем се убрзо претворио у Пигмалиона непознате младе глумице, која је постала његова идеална муза.

„На фотографијама сам позирала како је желео, јер сам хтела да буде поносан на мене”, изјавила је касније.

Исте године су у Лондону снимили једну од првих „хард” песама популарне музике, „Волим те, ни ја тебе” ( Je t’aime, moi non plus”) коју је неколико месеци раније Гензбур снимио у тајности са Брижит Бардо, са којом је имао кратку и терапеутску везу која га је ослободила комплекса ружноће.

Прва верзија „Волим те, ни ја тебе”, са Брижит Бардо, остала је, на њен захтев, непозната широј публици све до 1986. године.

У верзији са Џејн Биркин ова химна физичкој љубави је убрзо постигла планетарни успех – за неколико недеља продато је више од четири милиона примерака – и забранио ју је Ватикан.

Свима који су тврдили да је у песму убацио снимке док воде љубав, одговорио је: „Да смо ставили магнетофон испод кревета трајало би дуже од четири минута”.

На инсистирање Гензбура, Џејн је снимила песму за октаву више од Брижит, што је имало андрогени ефекат, у контрасту са неодољивом сензуалношћу „најлепше жене света”. Истоимени филм, који је Гензбур снимио 1976. године, са Џејн и једним од Ворхолових „суперстарова”, није доживео ни приближну славу.

Следи серија еротичних балада, барокних и сензуалних у славу њиховог пара, са цитатима Шопена, Набоковљеве „Лолите”, поезије сликара Франсиса Пикабије и различитим музичким утицајима, од џеза, нигеријских перкусија до кубанског мамба. Уношење нових тема, истанчаних мелодија и поезије извршило је праву естетску револуцију у француској популарној музици. Гензбур компонује албуме у којима се, попут дендија са краја века, дотиче тема страсне љубави, злочина из страсти, перверзије, по угледу на једног од највећих узора, Бодлера.

Попут Лу Рида у „Берлину”, Гензбур пише наративне албуме, од којих су најзначајнији „Прича о Мелоди Нелсон” из 1971. године и „Човек са главом купуса” из 1976, и тематске „Гледано споља”из 1973. и „Rock around the bunker” из 1975. године, албум о Трећем рајху у рокабили жанру, замишљен у естетичком кључу „Ноћног портира” Лилијане Кавани и Висконтијевог „Сумрака богова”.

Идеја повезивања „високе” литературе и модерних ритмова уклопила се у талас рок поезије америчке групе „Велвет андерграунд”, са сензуалним гласом певачице Нико. „Прича о Мелоди Нелсон” је један од првих „концепт” албума у Француској и врхунац његове каријере. Овај албум о фаталној љубави између зрелог човека и девојке од „15 јесени и 15 лета” критика је описала као прву поп–симфонију.

„Видим га”, сећа се Биркин „са хрпом папира у руци, како стоји испред микрофона, бујица речи… задовољство док их изговара… Те речи би требало да диктирају деци у школама… као Аполинерове у ’Писмима за Лу’, које је Серж толико волео. Сигурна сам да је Аполинер такође био добар тип, очајан и еклектичан”. Иако је њихова љубав на снимању овог албума била на врхунцу, Серж се понашао „садистички” како би из ње извукао праве емоције.

„На крају снимања била сам невероватно узбуђена”, изјавила је касније Биркин. „Били смо сигурни да ће овај албум изменити историју музике”. Очекивања се нису одмах испунила, са само двадесет хиљада продатих албума за месец дана. „Прича о Мелоди Нелсон” је дуго остала неоткривена.

Гензбур је снимио шест албума за Џејн и наставио да компонује за њу до краја живота, настављајући на тај начин неку врсту љубавног дијалога и након што је 1980. године напустила њихов дом у улици Вернеј са њихове две ћерке, од чега се до краја није опоравио.

„Било ми је доста да играм лолите. Имала сам осећај да моја спољашњост не одговара унутрашњости. Време је протекло. Али Серж није желео да види људе како старе, децу како одрастају”, рекла је Џејн, која никада није пропустила да изрази оданост и поштовање према великом естети, који се тешко суочавао са сопственом телесном деградацијом, којој су допринели експлозивни коктели од којих је често завршавао у алкохолној коми, и пакети „житана” од којих се никада није одвајао.

„Увек ме је ценио, од самог почетка”, објашњава Биркин тајну ове оданости, иако признаје да је на албумима које је снимила са њим током њихове везе била „попут лутке, лутке из снова, помало Мелоди Нелсон, помало дечак, ’вољена мала глупача’”. То више није била на албуму „Baby alone in Babylone” из 1983. године, на коме је Серж почео да пише за њу као за одраслу особу.

Њихова кућа у улици Вернеј, у којој је Серж умро 1991. године сам, од срчаног удара, оставивши за собом више од шест стотина песама и велики број уметничких предмета, и данас је место ходочашћа његових обожаватеља, којих је, чини се, све више како пролази време.