„Чекајте, и доћи ће вам“

Лидер ДНП-а и посланик Милан Кнежевић, обратио се преко ауторког текста, како каже „свом алтерегу“ Жељку Ивановићу поводом недавних прозивки.

Његов ауторски текст преносимо у целости:

 Жељко Ивановић прилично подсећа на мене кад сам имао 11 година, да ме помало хвата хорор језа налик „Страви у улици Брестова.“ Тако сам 30.05.1991. на жељезничкој станици Голубовци, огрнут заставом и шалом ФК ЦЗВ, чекао Звездине играче да се из Барија, преко Бара, жељезничком пругом врате за Београд.

Било ми је логично да морају проћи поред мене, јер сам ноћ прије тога одбранио пенал Аморосу, и дао гол Олмети. Али без обзира на моју логику, не би ни воза, ни ФК Црвене Звезде. Само прође једна маневарка чији ме машиновођа зачуђено посматраше како на перону у црвено белим бојама гледам у правцу Бара.

Тридесет три године касније, мој алтер его Жељко Ивановић, излијепљен етикетама „Дијаманта“ и „Витала“, огрнут насловницама „Вијести“, без француског булдога, тик поред фреске родоначелника династије Немањића, стрпљиво у храму чека Александра Вучића за Петровдан у Беранама.

То што предсједник Србије неће доћи 12. јула у Црну Гору, уопште није важно, колико је битно да АВ, поред свих других кривица, данас буде означен кривим и што је море хладно, и што моја мајка има више резерви уља од Дирекције робних резерви којих више немамо. А биће и крив што неће доћи 12. јула, таман као што ће бити крив и кад дође крајем јула. Има ли ишта љепше него кад за сваки сопствени промашај имаш дежурног кривца?

Ја бих тако могао читав живот да живим, а да из куће не изађем. Зато могу лако да објасним зашто имамо несташицу уља, а кокаина не може да фали. Зато што смо смањили реекспорт бијелог, а повећали жутог ( уља). А ко је крив? Зна се, онај што неће доћи кад га очекују ови што не желе да дође, већ ће доћи кад га очекују они који су га позвали.

Да сам покварен, мом алтер егу не бих данас откривао ову тајну, већ бих га пустио да излијепљен етикетама „Дијаманта“ и „Витала“ , за Петровдан гледа замишљено у правцу Персине станице чекајући Вучића, као некад једанаестогодишњи ја, што елегично гледах према Бару, чекајући фудбалере Црвене Звезде.