Србија у позицији снаге

Многи сматрају да државе које нису велике силе не могу озбиљније утицати на геополитичка кретања. Славна историја Србије даје мноштво примера који ту тезу побијају. С друге стране, већину крупних догађаја, који су и те како утицали на светске токове, плаћали смо најскупљом ценом – сопственим народом. Изузеци се могу наћи у време владавине Милоша и Михаила, који су заиста вукли озбиљне дипломатске потезе и њима успевали да активности великих сила гурају у одређеном смеру. На нашу жалост, реалан и дипломатски беспрекорно припремљен покушај укључивања територије Босне и Херцеговине у оквире тада вазалне Србије, осмишљен од стране кнеза Михаила, спречен је његовим атентатом. Даљи историјски догађаји су показали да би будуће страдање народа и стварање нових нација било избегнуто да је Михаило свој наум остварио, као што је постало јасно да прерано стицање формалне државности и те како може бити супротно националним интересима. Трагично доношење устава из 1869. године, којим су из балканске комбинаторике изопштене Турска и Русија, у потпуности је затворило простор за озбиљне дипломатске активности.

Историја СФРЈ бележи два значајна геополитичка потеза – не Стаљину и стварање Покрета несврстаних. Првим потезом Тито је успео да Југославију доведе у позицију хладноратовске фри-шоп зоне, ослобођене од свих терета диктата великих сила, које су се утркивале да на том простору остваре превласт путем механизама базираним на мекој моћи. Другим потезом и стварањем несврстаних, спречено је ширење комунизма у ослобођеним бившим колонијама на афричком и азијском тлу, а то је Југославија добро наплатила.

Након распада СФРЈ, на овом тлу поново је нестало предуслова за озбиљне потезе пошто је, слично као и у Србији крајем 19. века, само једна велика сила заиста озбиљно инвестирана у вршење утицаја. Као што је Дизраели на Берлинском конгресу прешао руком преко карте Балкана и рекао Бизмарку да му препушта тај дивни простор за колонизацију, тако су и САД у потпуности препустиле конце балканске политике генерацијама нових политичара те исте силе, који баш и нису били Бизмарк, али јесу његови сународници и следбеници исте политике усмерене ка Балкану.

Код таквог односа снага, Србији није остајало ништа друго до да се мигољи, одлаже, избегава, правда и извињава. Понижења су се смењивала, а маневарски простор за очување државних и националних интереса сужавао.

И онда је повучен значајан геополитички потез, вероватно први у 21. веку, за који се искључиво Вучићу мора одати признање. У питању је застава тренутно највеће светске силе која је на европском тлу ексклузивно пободена у Србији. Посета Си Ђинпинга и прокламација челичног пријатељства Србије и Кине после дуго времена довела је нашу земљу у позицију да може да балансира између интереса великих сила. Као што амерички утицај у СФРЈ након 1948. године није отерао СССР, тако ни кинески неће отерати САД. Супротно од тога, примораће их да и даље буду присутни на овом простору и парирају Кини. То се види и по хлађењу процеса учлањења тзв. Косова у Савет Европе, али и по резултату гласања у УН поводом резолуције о Сребреници, иако се чини да су ова два процеса покренута као реторзија за нови ниво односа с Кином. Чак и Немачка, која је узгред највећи губитник резултата гласања у Генералној скупштини УН, неће смети да напусти овај простор иако је изгубила добар део политичког утицаја. Ако планира да се задржи у игри, то ће моћи искључиво економским средствима, односно новим улагањима. Присуство Русије је подразумевано, али пре свега на емоционалном плану, који своје последице ограничава на коректив политичког наратива, којим се чувају бирачи.

Србија је дакле тренутно у позицији снаге. Вучић се овим дефинитивно уписао у историју, али то не значи да ће његова странка нужно успети да очува популарност. Штавише, управо нас историја учи да најбољи потези увек имају одложене ефекте и да углавном бивају кажњавани услед неразумевања од стране народа. С друге стране, владајућа странка има озбиљне кадровске проблеме и постоји бојазан да неће успети да у оптималној мери искористи све могућности нове позиције у којој се држава нашла. Нажалост, опозиција као алтернативу нуди ништа боље и истовремено ништа мање агресивне кадрове. То све државу доводи у позицију сличну карикатури где се двојица свађају чија је лопата, потпуно несвесни знакова да је испод њих закопано благо.

Зато је решење да се оштре политичке поделе ублаже, реторика упристоји, а заједнички рад на решењима у интересу државе замени досадашње подметање ноге противнику. Уосталом, не треба заборавити да су највеће поделе у народу у последња два века биле углавном последица политике диктиране споља, а да је тако нешто у новим околностима много теже него што је то било до сада. Ако смо у стању да се уозбиљимо и да уместо што државу слабимо, почнемо да радимо на њеном јачању, имаћемо прилику да нову страницу историје коначно отворимо са утемељеним оптимизмом.

*Адвокат, специјалиста европског права