Тамни вилајет за штедише

„Кога су змије уједале, и гуштера се плаши.“ Чини се да ова народна изрека довољно добро изражава страх, збуњеност, колебање штедиша у Србији. Зар после искуства са тзв. старом девизном штедњом, са Јездом и Дафином (као наводним власницима првих приватних банака) неко може озбиљно веровати обећањима и гаранцијама било коме у вези са било чиме, а посебно са уштеђевинама? Свако од мало старијих се сећа да је на књижицама државних банака писало да за улоге јемчи држава, а добро се сећамо и како се готово сваке недеље на екранима појављивала „народна мајка“ (Д. Милановић) да би се умирујућим тоном обратила „свом народу“ за који „зна да јој верује“ и обећавала му да ће управо наредног понедељка почети исплата улога, најпре мањих, па и оних већих...

Данас метафора са гуштерима можда изгледа и преслаба јер ти „гуштери“ стварно више личе на гомилу змија. Данашње банке у Србији (а превелики их је број) највећим делом су настале као испоставе из европских земаља које већ озбиљно дрма финансијска криза. Логично је претпоставити да ће банке у нашој земљи бити лојалне својим централама, те да ће им, ако буде неопходно, испоручити потребну количину новца или смислити начин да одложе враћање улога власницима. Ако треба сачувати главу, не поставља се питање да ли ћеш жртвовати нокат, реп или мали прст. Нашли смо се у готово апсурдној ситуацији. Они који су нам јуче говорили да је наша претходна финансијска криза (укључујући рекордну инфлацију) настала због изолације од света и да се огромно неповерење грађана у домаће банке може решити њиховим разарањем и довођењем страних банака на наш простор – сада нас убеђују да те нове банке и нису стране, да су заправо домаће које неће делити судбину бивших централа, те да ћемо се ми спасти од светске кризе јер смо још одвојени од света. Највиши државни челници, као да су учили политички занаткод Милошевића, најозбиљније говоре како светска криза може бити шанса за нас, за наш развој. И очекују да им верујемо.

Влада је недавно повукла један утешни потез: повећала је висину улога за који даје гаранције на 50.000 евра. Но, већ сам чуо неколико штедиша који су уочили да није речено у ком року би улози били враћени. И опет се јавља сећање: питање тзв. старе штедње решено је после дугих натезања, када је велики број преварених штедиша отпутовао на други свет. А и како је решено? Враћањем новца у деловима, све до 2016. године, до када ће можда највећи број тзв. старих штедиша нестати са лица земље. У данашње време, када се власт поприлично често смењује, владама је још лакше да нађу потребна оправдања. Као да их чујем: „Ми бисмо хтели да вам вратимо новац, али претходна влада је оставила празне касе и фондове“,„нису се могле очекивати овакве размере светске кризе, али ми ћемо се потрудити да нађемо најбоље решење…” Видимо шта се догађа са испуњавањем обећања пензионерима.

Па, ипак, ипак... Цела прича има и другу страну медаље. Зар нису исти грађани којима је држава узаптила тзв. стару девизну штедњу похрлили у пирамидалне банке газда Језде и госпође Дафине, привучени огромним каматама? Тешко је одолети искушењима – пријатним, релативно убедљивим обећањима, поготову ако и држава стане иза њих. Ипак, сумњам да је већина грађана наивно веровала да све може трајати дуго. Вероватно су били уверени да ће осетити тренутак када треба повући новац и – преварили су се у тој хазардерској игри. Када је газда Језда „одјездио“, велика група штедиша дошла је пред Скупштину Србије да се жали својој држави због преваре. Као посланик у то време, приметио сам гласно да су грађани дошли да се жале лопову број један зато што их је покрао лопов број два, а да не примећују да им се с леђа прикрада лопов број три (што се убрзо и догодило).

Да ли ће грађани поново поверовати гаранцијама и лепим понудама? Очигледно је да се банке утркују у нуђењу повољних каматних стопа и у разноврсности понуда, које треба да неутралишу пробуђену несигурност и неповерење. Само што не кажу: пробај, ризик није велики, моћи ћеш да контролишеш ситуацију, само луд држи паре код куће. Они који дају мању камату поручују: то је зато што смо ми сигурнији (као да и то не може бити трик).

Ако познајем менталитет овог народа, могу се очекивати следећи исходи: један део ће повући своју уштеђевину (неки су то већ учинили) и усмерити је према некретнинама (мада се и ту спомињу контроверзна очекивања), други део се вратио штедњи „у сламарицама“ (такође са извесним ризиком), трећи је закупио сефове, а рачунам да ће око половине досадашњих штедиша остати при некој варијанти штедње у више банака (држећи се принципа „не стављај сва јаја у једну корпу“) и са различитим, најчешће краћим, роковима.

Мислим да су добар потез направиле банке које су повећале камату на краће рокове и штедњу „по виђењу“, јер то одговара пробуђеној мери страха и опрезности, са једне стране, и жељи да се штедњом заради, са друге стране.

У сваком случају, овог пута се сусрећемо с проблемом који није искључиво економски него социјално-психолошко-економски. Банке ће несумњиво имати мање новца на штедњи и кредити ће поскупети. Када би све штедише ухватила паника, настао би стампедо који ни најјача банка не би издржала. Утисак је да је та опасност избегнута. Но, штедише се прибојавају и да се све може завршити као у причи о тамном вилајету: да се каје и онај који је део штедње уложио у банке (зато што није уложио више) и онај који није уложио ништа.

Знам да говорим о дилемама које се не тичу највећег броја грађана јер они једва састављају крај с крајем, а камоли да штеде. Али, индиректно ће последице осетити и они, особито ако су навикли да посегну за позајмицама и кредитима.

социјални психолог, професор универзитета