Tamni vilajet za štediše

„Koga su zmije ujedale, i guštera se plaši.“ Čini se da ova narodna izreka dovoljno dobro izražava strah, zbunjenost, kolebanje štediša u Srbiji. Zar posle iskustva sa tzv. starom deviznom štednjom, sa Jezdom i Dafinom (kao navodnim vlasnicima prvih privatnih banaka) neko može ozbiljno verovati obećanjima i garancijama bilo kome u vezi sa bilo čime, a posebno sa ušteđevinama? Svako od malo starijih se seća da je na knjižicama državnih banaka pisalo da za uloge jemči država, a dobro se sećamo i kako se gotovo svake nedelje na ekranima pojavljivala „narodna majka“ (D. Milanović) da bi se umirujućim tonom obratila „svom narodu“ za koji „zna da joj veruje“ i obećavala mu da će upravo narednog ponedeljka početi isplata uloga, najpre manjih, pa i onih većih...

Danas metafora sa gušterima možda izgleda i preslaba jer ti „gušteri“ stvarno više liče na gomilu zmija. Današnje banke u Srbiji (a preveliki ih je broj) najvećim delom su nastale kao ispostave iz evropskih zemalja koje već ozbiljno drma finansijska kriza. Logično je pretpostaviti da će banke u našoj zemlji biti lojalne svojim centralama, te da će im, ako bude neophodno, isporučiti potrebnu količinu novca ili smisliti način da odlože vraćanje uloga vlasnicima. Ako treba sačuvati glavu, ne postavlja se pitanje da li ćeš žrtvovati nokat, rep ili mali prst. Našli smo se u gotovo apsurdnoj situaciji. Oni koji su nam juče govorili da je naša prethodna finansijska kriza (uključujući rekordnu inflaciju) nastala zbog izolacije od sveta i da se ogromno nepoverenje građana u domaće banke može rešiti njihovim razaranjem i dovođenjem stranih banaka na naš prostor – sada nas ubeđuju da te nove banke i nisu strane, da su zapravo domaće koje neće deliti sudbinu bivših centrala, te da ćemo se mi spasti od svetske krize jer smo još odvojeni od sveta. Najviši državni čelnici, kao da su učili politički zanatkod Miloševića, najozbiljnije govore kako svetska kriza može biti šansa za nas, za naš razvoj. I očekuju da im verujemo.

Vlada je nedavno povukla jedan utešni potez: povećala je visinu uloga za koji daje garancije na 50.000 evra. No, već sam čuo nekoliko štediša koji su uočili da nije rečeno u kom roku bi ulozi bili vraćeni. I opet se javlja sećanje: pitanje tzv. stare štednje rešeno je posle dugih natezanja, kada je veliki broj prevarenih štediša otputovao na drugi svet. A i kako je rešeno? Vraćanjem novca u delovima, sve do 2016. godine, do kada će možda najveći broj tzv. starih štediša nestati sa lica zemlje. U današnje vreme, kada se vlast poprilično često smenjuje, vladama je još lakše da nađu potrebna opravdanja. Kao da ih čujem: „Mi bismo hteli da vam vratimo novac, ali prethodna vlada je ostavila prazne kase i fondove“,„nisu se mogle očekivati ovakve razmere svetske krize, ali mi ćemo se potruditi da nađemo najbolje rešenje…” Vidimo šta se događa sa ispunjavanjem obećanja penzionerima.

Pa, ipak, ipak... Cela priča ima i drugu stranu medalje. Zar nisu isti građani kojima je država uzaptila tzv. staru deviznu štednju pohrlili u piramidalne banke gazda Jezde i gospođe Dafine, privučeni ogromnim kamatama? Teško je odoleti iskušenjima – prijatnim, relativno ubedljivim obećanjima, pogotovu ako i država stane iza njih. Ipak, sumnjam da je većina građana naivno verovala da sve može trajati dugo. Verovatno su bili uvereni da će osetiti trenutak kada treba povući novac i – prevarili su se u toj hazarderskoj igri. Kada je gazda Jezda „odjezdio“, velika grupa štediša došla je pred Skupštinu Srbije da se žali svojoj državi zbog prevare. Kao poslanik u to vreme, primetio sam glasno da su građani došli da se žale lopovu broj jedan zato što ih je pokrao lopov broj dva, a da ne primećuju da im se s leđa prikrada lopov broj tri (što se ubrzo i dogodilo).

Da li će građani ponovo poverovati garancijama i lepim ponudama? Očigledno je da se banke utrkuju u nuđenju povoljnih kamatnih stopa i u raznovrsnosti ponuda, koje treba da neutrališu probuđenu nesigurnost i nepoverenje. Samo što ne kažu: probaj, rizik nije veliki, moći ćeš da kontrolišeš situaciju, samo lud drži pare kod kuće. Oni koji daju manju kamatu poručuju: to je zato što smo mi sigurniji (kao da i to ne može biti trik).

Ako poznajem mentalitet ovog naroda, mogu se očekivati sledeći ishodi: jedan deo će povući svoju ušteđevinu (neki su to već učinili) i usmeriti je prema nekretninama (mada se i tu spominju kontroverzna očekivanja), drugi deo se vratio štednji „u slamaricama“ (takođe sa izvesnim rizikom), treći je zakupio sefove, a računam da će oko polovine dosadašnjih štediša ostati pri nekoj varijanti štednje u više banaka (držeći se principa „ne stavljaj sva jaja u jednu korpu“) i sa različitim, najčešće kraćim, rokovima.

Mislim da su dobar potez napravile banke koje su povećale kamatu na kraće rokove i štednju „po viđenju“, jer to odgovara probuđenoj meri straha i opreznosti, sa jedne strane, i želji da se štednjom zaradi, sa druge strane.

U svakom slučaju, ovog puta se susrećemo s problemom koji nije isključivo ekonomski nego socijalno-psihološko-ekonomski. Banke će nesumnjivo imati manje novca na štednji i krediti će poskupeti. Kada bi sve štediše uhvatila panika, nastao bi stampedo koji ni najjača banka ne bi izdržala. Utisak je da je ta opasnost izbegnuta. No, štediše se pribojavaju i da se sve može završiti kao u priči o tamnom vilajetu: da se kaje i onaj koji je deo štednje uložio u banke (zato što nije uložio više) i onaj koji nije uložio ništa.

Znam da govorim o dilemama koje se ne tiču najvećeg broja građana jer oni jedva sastavljaju kraj s krajem, a kamoli da štede. Ali, indirektno će posledice osetiti i oni, osobito ako su navikli da posegnu za pozajmicama i kreditima.

socijalni psiholog, profesor univerziteta