Тајна јеличког злата

Јелица – Трагајући за предметима и обичајима из живота наших предака, археолози су на Јелици открили три основна хоризонта настањивања, најстарији из друге половине III миленијума пре наше ере, други из 8-7. века пре Христа и, најзад, град из 6. века новог доба. Последњи је имао најмање пет цркава, владичански престо, велике грађевине, резиденције и радионице и за 25 година систематичног проучавања локалитета, и 17 кампања, откривено је 1.700 покретних налаза многих намена, укључујући и скулптуре, али баш ниједан предмет од злата или сребра.

Професор др Михаило Милинковић са Филозофског факултета из Београда, који руководи истраживањем на Градини, наводи да и овогодишњи „налази скупоцених стаклених посуда и амфора потврђују сразмерно висок стандард живота становника у најмлађем граду па се претпоставља да је врх Градине био настањен имућнијим и друштвено уздигнутијим житељима”. Каква је, онда, судбина њиховог блага?

– Становништво је, може бити, у једном тренутку видело нападаче, али касно. Толико касно да су имали времена тек да, за неколико секунди, приграбе оно што им је најдрагоценије, златнике и накит, за друго није било прилике. Замишљам их преплашене, шћућурене на неком најузвишенијем месту, вероватно у цркви на врху насеља како, збијени, чекају реч судбине. Да ли ће бити предати смрти или ће их нападачи, Авари, одвести у ропство преко Саве и Дунава? – каже професор Милинковић за „Политику”.

Он помиње античке паралеле, грчко острво Санторини чији су становници, унапред упозорени, све вредно утоварили у бродове и освајачу оставили само зидине, и катаклизму Помпеје код Напуља, испод чијег је пепела затечено све као што је било.

– Градина је много ближа Помпеји, ни овде житељи нису имали времена да се евакуишу.

Од 1.700 обрађених и пописаних предмета мањина је изложена у чачанском Народном музеју, већи део чува се у депоу ове установе. Збирка је збиља разноврсна, садржи амфоре из Средоземља у којима су овамо допремани вино и маслиново уље. Ту су и косир, мотика, мистрија, тегови за разбој, разне шарке, звонце за послугу, дно од кандила, лустер (полијелеј), бронзане копче, копље, клешта која ни за 14 следећих векова корозија није појела. Иза бегунаца, док су покушавали да утекну из нападнутог и запаљеног места, остало је све сем злата и сребра.

Овај град из ере цара Јустинијана (527–565. н. е.) био је, највероватније, настањен са око 2.000 Византинаца, или Ромеја како су себе називали. Ти хришћани говорили су латинским језиком, што се види по натписима, али насеље није било етнички чисто већ су се ту обрели и припадници других народа, контролисано уклопљени у царски систем.

– Напали су их Авари, једна тробридна стрелица којом су се они често служили пронађена је у цркви са крстионицом. Као номади, невични послу, Авари су приморавали заробљене Ромеје да им граде чамце, подижу мостове, зидају или тешу грађу. И после две-три генерације неки од заточених, не заборавивши идентитет, успевали су да побегну и домогну се царске територије – описује професор.

Такав је, ето, био крај Градине и њеног становништва у шестом столећу; од катаклизме која је њих затекла остало је толико предмета које нису стигли да понесу. Запаљеном граду ни данас се не зна име, назив Градина народни је и прихваћен од истраживача које чека још пуно посла.

Ове године, на пример, обрађивана је, и није завршена, грађевина димензија 22,40х12,80 метара са очуваним зидовима високим и до пет метара, и великом зиданом пећи у подруму, која је могла да загрева целу кућу. Такође, започето је ископавање још једне велике зграде (15х10 метара), опет са високоочуваним и солидним зидовима.