Слатке муке демократије

Сви избори, увек и свуда, без обзира на то да ли је систем демократски или недемократски, одређени су инжењеринг. Најсвежији пример за то су Француска и Британија, где су управо завршени парламентарни избори чији су резултати више продукт инжињеринга него што прецизно одражавају вољу народа, која остаје до даљег апстракција коју свако обликује онако како му одговара.

Велика Британија је без било какве сумње најпостојанији политички поредак у претходних неколико стотина година, јер су лукави Енглези увек ишли напред корак по корак, без великих револуција, а чак и онда када су морали да их изведу, попут тзв. Славне револуције из 1688. године, чинили су то у рукавицама и таман толико колико је потребно да се ствари доведу у традиционални уставни ред. Остајући до дана данашњег најпаметнија (или најлукавија, како је коме воља) политичка нација, успели су да изграде изборни и политички систем који тачно попут сата шаље на хлађење оне који су се прегрејали и доводи на власт оне свеже, који ће се опет прегрејати за коју годину, чиме ова политичка игра креће испочетка. Нико ту не може да има апсолутну моћ персонално, већ моћ заправо имају традиционалне институције, од којих су парламент и круна само највидљивије, док су можда и моћније оне које се мање виде, а које пажљиво бдију над судбином нације, усмеравајући је опет класично енглески суптилно „у рукавицама”. Тако су управо одржани парламентарни избори у Британији довели лабуристе на власт, не што су они нарочито популарни, јер добили су на изборима 34 одсто укупних гласова, већ што се конзервативни пол поделио при чему је главни посао одрадио опет стари брегзитски „зец” из рукава Најџел Фараж одузимајући својом Реформском партијом гласове конзервативцима у једнокружном већинском изборном систему, који је сходно својој математици частио онда лабуристе значајном већином мандата у парламенту. Није тешко предвидети да ће њихова влада бити популарна само у почетку када ћемо се вратити на фабричка подешавања класично непопуларне владе и класично обећавајуће опозиције, при чему није немогуће да неко извуче нешто из фиоке захукталом Фаражу тек да би га свео на праву меру, јер је он ипак политичка егзотика и није предвиђен да расте без преке потребе. Лукави Енглези су и направили најстабилнији политички, економски и свакакав други систем, стога што се код њих увек знало ко коси, а ко води носи, и врло су пажљиво неговали своје традиционалне политичке партије које лепо опстају чак и када се на читавом политичком Западу оне руше пред налетима разних популизама.

Њихове комшије преко Ла Манша, вазда немирни и револуционарно расположени Французи, управо муку муче са популизмом и захукталом Марин ле Пен, али су срећом у низу откачених мегаломана и револуционара имали у својој историји и понеког разборитог државника који им је оставио подмазан систем, који ради сам од себе на аутопилоту чак и када се све у земљи и у свету урушава. Последњи такав политички див у Француској био је легендарни генерал Шарл де Гол, који је и формирао актуелну француску Пету републику као њен први председник, остављајући јој у уставном и изборном смислу тзв. „рационализовани парламентаризам”, који ниједној партији не дозвољава да много „шврља” без преке потребе. Суштина овога система су (полу)председнички уставни и двокружни већински изборни систем, који је Макрон искористио на маестралан начин да путем очигледно смишљеног инжињеринга смањи резултат екстремне деснице, најпре расписујући изненада парламентарне изборе након европских, па потом васкрсавајући уједињену левицу и правећи у другом кругу парламентарних избора са њом неформалну коалицију како би се поразили кандидати Националног окупљања Ле Пенове. Можда је ова брана постављена екстремној десници само тренутна, јер ће по свему судећи она наставити да расте, што ће доста зависити и од изборних згода у једној другој држави са којом је Француска посебно увезана још од времена када су револуционари једних и других заједнички јуришали на аристократију пре пар векова.

Реч је наравно о Сједињеним Америчким Државама, званично најмоћнијој сили Запада и још увек најмоћнијој сили света, иако не више толико моћној као што је била пре четврт века, јер се свет од тада доста променио. Тамошње изборне згоде и евентуалне незгоде на актуелним председничким изборима који се завршавају у новембру ће без било какве сумње утицати на читав свет, а посебно на Европу, чија је политика још увек тек одјек оне америчке. Уколико тамо победи Доналд Трамп коме су шансе за то значајно порасле након ТВ дуела са Бајденом, где је деловао као да је млађи од тренутног председника не четири, већ двадесет година, скочиће политичке акције Ле Пенове у Француској и уопште захукталих десничара у читавој Европи. Тај ТВ дуел је изазвао панику у редовима америчких демократа које се сада домунђавају како да приволе Бајдена да одступи из изборне трке препуштајући место неком свежијем и млађем кандидату, за шта опет не постоје уставни ни политички механизми, већ заправо зависи од воље самог Бајдена да се самоспали у корист партије, што је крајње неизвесно, а није баш ни уобичајено у Америци. У сваком случају, инжењеринг који је „направио” Бајдена сада ради против њега и биће интересантно гледати у Америци даљу дијалектику између инжињера и њиховог до јуче обећавајућег производа.

Како год да се то заврши, а по свему судећи завршиће се „елегантно”, Америка ће на нова „подешавања”, каква год да она буду крајем године, прећи постепено, јер је особина демократских система, без обзира на то да ли су енглески, француски или амерички, да унутрашње диспуте и недоумице решавају еластично и елегантно, када се путем разних дуела, мерења, сондажа и на крају конкретних избора утврди ко је најсвежији да води нацију. Видели смо у овом малом огледу да ни демократски системи нису ослобођени инжињеринга, јер сам појам система имплицира појам инжињеринга, али је он ту толико суптилан и без склоности претеривању, да омогућава еластичност поретка коју немају ауторитарнији политички системи, који могу имати среће ако имају способне лидере, али који су по правилу веома несрећни ако их немају.

*Научни саветник на Институту друштвених наука