Жикина формула успеха – бити народу на услузи

„На конститутивној седници Скупштине општине, један опозиционар ми је рекао да имам 68 година и да сам матор, па ме упитао шта ћу да радим кад будем имао 72. Одговорио сам да ћу када напуним те године отићи у Америку и кандидовати се за председника. Јер, изгледа да су тамо те године одличне за председничку трку”, прича Живорад Жика Милосављевић, који је 11. јула добио 11 мандат за председника општине Сопот. За разлику од Бајдена и Трампа који би у Сопоту највероватније остали испод цензуса, Жика би уз „формулу” коју, како каже, примењује већ 35 година – „бити народу на услузи” – сигурно и у Америци остварио завидан успех.

Шалу на страну, Живорад Милосављевић је неко за кога је гласало више од 60 одсто бирача у општини. Тако је већ деценијама па не чуди што је најдуговечнији председник неке општине у Србији и због чега га многи зову Тито из Сопота, чију слику с поносом и даље држи у свом кабинету.

Али, како истиче, после избора еуфорије није било.

– И пре и после скупштине било је уобичајено. Пре избора смо се договарали шта да радимо тог дана, а после избора опет с којим пословима настављамо даље. Све су то питања у вези са одржавањем комуналног система. Асфалтирање улица, плаћање рачуна, решавање водовода... Јуче смо у Неменикућама 28. пут организовали манифестацију „Дани Милована Видаковића”, првог српског романописца, али и Петровдан – славу у црквеној порти, где смо били са народом – прича Милосављевић за време чијих мандата су се промениле четири државе, а кроз Скупштину града Београда прошло 13 градоначелника.

– Почело је то са Александром Бакочевићем и ево све до данас. Није баш са сваким градоначелником било исто радити. Буде мало проблема на почетку док се мења власт, али све дође на своје. Ето, 2000. године ја сам био опозиција као представник СПС-а, а у граду скоро сви позиција – демократе. Ипак, на крају се све „препегла” ако сте на истом коридору и ако вам је интерес грађана на првом месту – објашњава Милосављевић.

Он је и сведок тога како је Сопот изгледао 1989. када је дошао на власт и како изгледа сада са 20.000 становника.

– Много тога се променило у комуналном смислу. Израдили смо путеве, повезали смо сва села са Сопотом и са суседним општинама. Када је реч о водоснабдевању, од два бунара колико их је било некада, сада имамо 15. Ових дана завршавамо још један бунар у Губеревцу, који је безводан крај. Посебно је значајна градска инвестиција водовод Макиш – Младеновац који обухвата неке делове наше општине. Као и изградња градског водовода за насеља Трешња и Ковиона. То ће решити многе проблеме јер се последњих година код нас повећао број објеката. Имамо чак 14.000 викендица. Сопот је и потпуно гасификован, урађена је јавна расвета, регулисана су нека од еколошких питања... Ово је врло значајно због младих који живе или желе да живе на нашој општини – истиче он и каже да у Сопоту имају довољан број вртића, основних и средњих школа...

– Сачували смо важну Машинску школу са дуалним образовањем, па имамо генерацију од 45 младих мајстора, али и Економску школу која је међу најмодернијима у Србији. Имамо и образован кадар са Београдског универзитета који остаје код нас. Покренули смо и програм запошљавања младих лекара, док држава није издвојила средства да их увуче у свој систем. Помогли смо изградњу објекта са 16 станова где се усељавају први лекари. Имамо савремен дом здравља, а циљ нам је и да вратимо суд који је први пут у београдској нахији основан код нас 1827. године. Желимо да Сопот има све што има један град – истиче он.

И док на једној страни председникује, на другој не заборавља оно што је радио од малих ногу, а то је пољопривреда.

– Моја породица има око 25 хектара, углавном ливада, и бавимо се сакупљањем, складиштењем и продајом сена – рекао је он.

И после толико година Жика нема значајнијих такмаца на локалу. Једно време фудбалер Владан Лукић био му је противкандидат.

– На изборима 2008. дошло је до поделе грађана у Сопоту. На једној страни били су они који су подржавали мене, а на другој њега. Он је „звездаш”, а ја „партизановац”, ипак смо направили усмени договор па смо до данас добри сарадници и на истој политичкој страни. Сада је он мој заменик и обојица смо посвећени Сопоту – каже Милосављевић.

Формула за успех опстанка на власти обухвата, каже, много сегмената.

– Помаже ми то што сам дипломирани правник, што сам био секретар општине, судија за прекршаје, што знам како функционише управа... Најважније је што сам међу народом, што га чујем и решавам проблеме. Оно што им кажете на скупу – то је као божја заповест. Јер не можете људима давати празна обећања. Ако дате реч да ћете нешто урадити, онда то морате завршити. Управо је у томе тајна је успеха – контакт са народом. Да сте народу доступни кад сте испред пекаре, и на свадби, и на слави, и на сахрани. И у добром и у лошем. Да вас виде да сте ту и да им покажете поштовање. Бити народу на услузи – то је формула опстанка – истиче Милосављевић.

Помажу и пумпери

Крајем 1992. године Жики се указала могућност да буде потпредседник председнице Скупштине града Слободанке Груден.

– Било је то време инфлације, мени деца мала, бензин се на бонове точи... Станем ја тако на пумпу да наточим гориво па један од пумпаџија, који је иначе са југа, пита ме: „Је ли, Жиле, ’оћеш ти то аванзујеш?” А ја му кажем – идем данас да се изјасним. Он ме пита: „Па шта ћеш да будеш?” Кажем – потпредседник. „А кол’ка ће ти плата буде?”, пита он мене. Кажем, нешто мало већа. А он ће мени: „Еј, Жиле, немој ги обијаш ноге да идеш тол’ко за Београд. Није то ни једна канта бензина, за тол’ко ће те помогнемо ми пумпери.” Практично, рекао ми је: седи код куће и гледај своја посла. И послушао сам га – прича Милосављевић.