Немојмо о рату у Ноћи вештица

Четвртак, 30. октобар 2008.

Учим „Реконструкцију” из америчке историје. Лекције су пуне прикривеног патриотизма. Присећам се уџбеника за историју, за трећи разред гимназије и Карађорђа, који је описан као шумадијски горостас који се винуо и дао крила измученом народу и тако се тешим.

Лако је признати, а звучи и као истина: „Америчка нација има једну бољку – осећај надмоћи”. Већини Американаца не би било лако да ово изговори, баш као што ни већини Срба и свих других људи на свету не би било лако да кажу: „Моја земља болује од осећаја надмоћи”. А болују ли сви и шта је разлог тог бола? Можда очување некаквог идентитета подразумева присуство те бољке, а можда је „болест” тешка реч. Истина је, амерички уџбеници не говоре све онима који из њих уче. Дискутабилне поруке се преносе на врло директан начин. Није ли свуда тако?

– Зашто Америка ратује? – упитао је данас професор америчке историје. Одговора дуго није било. Ја нисам хтео да се мешам у унутрашња питања земље у којој гостујем.

– За демократију – зачуло се стидљиво из последње клупе.

– Не верујем. Гориво је много вредније од демократије – неко је тихо добацио.

Петак, 31. октобар 2008.

По доласку из школе, уморан, одмах сам легао у кревет и заспао.

Неко звони! Пробудио сам се и погледао на сат. Ко би то могао бити? У кући сам очигледно сам, пошто гост не престаје да звони већ добрих пет минута. Отворио сам врата и онако уморан, заборавивши да је вечерас Ноћ вештица, био затечен оним што сам угледао. Два петогодишњака, разбијених глава, обливених крвљу затражили су ми на традиционалан начин слаткише. Одахнуо сам. Замолио сам их да сачекају. Ушао сам у кухињу и, претурајући по фиокама, размишљао о ономе што ми је јуче један друг у школи рекао: „Ако им се не допадне слаткиш, онда узму јаја и гађају ти кућу, кола, а некада чак и тебе!” На срећу, неколико лизалица им је било довољно.

На трпезаријском столу већ четврти дан ме чека бундева,а никако да је исечем и од ње направим страшило. Хајде, урадићу то сада. Засукао сам рукаве, узео нож и обележио фломастером где треба да сечем. Иако су ме крвави Американци свих узраста и један индонежански ученик на размени прекидали, изнуђујући ми слаткише, посао је ипак био обављен. На крају сам закључио да имам талента за сечење бундева.

Још једно познанство са америчком културом уследило је када се амерички „брат” вратио са посла и када ми је рекао да се спремим, јер идемо у „потрагу” за слаткишима. Покушао да га убедим да смо превише одрасли за тако нешто, али је његова била последња. То је моја прва Ноћ вештица, лажно крвава, без имало страха и са пуно изнуђених чоколадица, бомбона, лизалица.

Као и у свакој другој, за мене новој, ситуацији, па и у овој, нису изостала логична питања, на које вечито добијам нелогичне одговоре:

– А зашто ви славите Ноћ вештица? – упитао сам „брата”.

– Марко! Како зашто славимо? Ради забаве! Не морамо увек да имамо разлог да бисмо нешто радили!

– А зашто Америка ратује? – сетио сам се питања о коме смо јуче дискутовали у школи.

Био је збуњен. Није му било јасно зашто га то питам, али ми није тражио разлог пре него што је одговорио:

– Како, зашто ратује? Понекад једноставно немаш избора.