Цар је и го и мртав

Пула – Обрати се за нанету неправду судству, социјалним службама и другим државним институцијама и буди сигуран да ћеш на правду чекати наредних 50 или 60 година – рећи ће нешто слично Будилица, некадашњи радник у приватизацији разрушеној а некада веома успешној фабрици за прераду меса, који из тог разлога ствар решава „папагајкама”, а бога ми и сатаром „јер другог начина нема”.

Тај Будилица (у тумачењу босанског глумца Емира Хаџихафизбеговића) један је од сликовитих јунака нове филмске приче из пера тандема Рајко Грлић – Анте Томић метафорички назване „Свему дође крај”, делимично инспирисане Крлежиним романом „На рубу памети”, а са Грлићевим редитељским потписом. Светском премијером ове хрватско-бугарске-српске-македонске-босанскохерцеговачке-турске копродукције у велелепној Арени под звезданим небом (српски копродуцент је наш славни глумац и продуцент Уликс Фехмију) свечано је у четвртак вече почео 71. Пула филмски фестивал и такмичење за овогодишњу „Златну арену”. Занимљиво је и филмско-историјски нимало безначајно то што се премијера „Свему дође крај” догодила тачно на 50. годишњицу од првог Грлићевог наступа у Арени 1974. године са филмом „Куд пукло да пукло”. Од тада па до данас овај блистави редитељски изданак „прашке школе”, продуцент, сценариста, писац, оснивач Мотовун фестивала и дугогодишњи професор филмске режије на америчком универзитету, у свој филмски опус успешно је уписао и наслове попут: „Браво, маестро”, „Само једном се љуби”, „Ствар срца”, „Штефица Цвек у раљама живота”, „За срећу је потребно троје”, „Ђавољи рај”, „Жосефина”, „Караула”, „Нека остане међу нама” и „Устав Републике Хрватске”. Сада, у својој 76. години, Грлић је својом неуништивом младалачком енергијом, интелектуалном и занатском оштрином показао да насупрот наслову новог филма њему као редитељском ствараоцу још дуго неће бити крај.

Грлић је пред пулску публику, која је одобравајуће аплаудирала и током саме пројекције, изнео динамичан, сатирично-драмско-трилерско-криминалистички филм који се с пажњом и са жељеном напетошћу прати и „гута”. Главни филмски јунаци су: Макс Пинтер (Живко Аночић), успешни загребачки адвокат који је од оптужбе за двоструко убиство радника придошлих да траже своје заостале плате ослободио дугогодишњег клијента Динка Хорвата (Борис Исаковић), богатог тајкуна моћнијег од државе, али му се савест пробудила када је у судници угледао Нину (Јелена Ђокић), своју љубав из студентских дана са којом је делио идеале. Накнадном изјавом да му је клијент, иначе један од најважнијих стубова савременог хрватског друштва, заправо хладнокрвни убица Макс ће изгубити и свог адвокатског партнера и клијенте и сопствену жену и породицу, али ће уз помоћ Нине кренути у осветнички поход који се завршава крвавом победом. Баш онако, на Будилицин начин, „јер другог начина нема”...

Свашта ће се током овакве приче о транзицијском мешетарењу владајућих гарнитура унутар политичко-судски корумпираног друштва чути и видети, па и тај Грлићев и Томићев директни шамар у лице ХДЗ-а (од Туђмана па до наших дана) и њених гласача, али и данашњих хадезеовских коалиционих партнера. Тај „шамар”, који је добио гласан аплауз публике, није одраз каквих ауторових разочарења у власт, већ више слика реалности већ дуго независне и у ЕУ прихваћене, а накарадним сумњивим приватизацијама девастиране и осиромашене, опљачкане хрватске државе из које становници све бројније и чешће одлазе. У том смислу ово филмско дело као да вришти: „Цар је го!”. Уз оне додатке да је „цар” и мртав јер свему кад-тад дође крај, али и чињенице да нико у оваквој причи није посве невин и без кривице. Ту су аутори и искрени и јасни.

Са становишта визуелне естетике (значајан допринос директора фотографије Бранка Линте), овај нови Грлићев филм по много чему ме асоцира на нека америчка па и француска дела из седамдесетих година прошлог века. То „Свему дође крај”, који одлично кореспондира са публиком, даје неки посебан, патинирајући шарм. Наш глумац и професор Борис Исаковић испунио је својим глумачким габаритом то слаткоречиво, шармантно, увек добро одевено, тајкунски бескрупулозно и незаустављиво моћно тело и дело суровог Динка Хорвата. Јелена Ђокић плени на платну својом физичком и духовном појавом, својим очима у којима се огледа та добро изнијансирана скала промена расположења и емоција. Живко Аночић је изврсно одабран за улогу Макса Пинтера, баш као и Јанко Поповић Воларић за улогу његовог адвокатског партнера.

Филм „Свему дође крај” Рајка Грлића радо ће се гледати у биоскопима у региону. То како ће га прихватити представници хрватских власти не бих да судим. Чињеница је да се на свечаном отварању 71. Пуле (први пут се у историји догодило да фестивал започне у четвртак) није појавио нити један политичар, што је до сада било уобичајено. У публици је седела министарка за културу Хрватске и њена реакција на филм је била и мање од онога што се може назвати „млако”. Ни ватромета с мора над Ареном овог пута није било. Ето, и томе је дошао крај.