У туђем чамцу

Еминентни конгрес о матичним ћелијама њујоршке фондације (NYSCF) почео је уводним речима Пола Нурса (Paul Nurse), председника Рокфелер универзитета и добитника Нобелове награде 2001. године за студије биолошких процеса здраве ћелије и ћелије рака. За мене лично почетак конгреса био је такође добар, јер је моје излагање било пре подне, тако да сам после тога опуштено пратио остала излагања. Пре тога, адреналин ме баш добро дрмао, ознојио сам се као да сам играо један на један против Дивца или Ђорђевића.

Све у свему, ова година је добра за матичну ћелију; добитник овогодишње Нобелове награде је Британац Мартин Еванс, први који је изоловао мишје ембрионалне матичне ћелије и тиме отворио врата за студирање људских болести користећи модел животиње. Данас, после више од 25 година, отварају се врата за још ефикасније студирање људских болести користећи људске ембрионалне матичне ћелије. Нажалост, за разлику од нас Европљана, домаћини конгреса имају више бирократских препрека при покушају да та врата још више отворе. Наиме, Бушова администрација свесрдно одмаже напредак науке и регенеративне медицине. Поред тога, буџет за науку је на рекордно ниском нивоу. Звучи познато?

И код нас у Србији за науку и даље нема пара; никада их није ни било у поређењу с тим какве су нам потребе. Зато се сви ми који се слично презивамо брзо окупимо на иностраним научним скуповима да бисмо кроз причу увек стигли тамо где нисмо: до Србије. Коментаришемо да нико у нашој земљи не зна тачно колико нас има у дијаспори, колико научника, лекара, осталих стручњака. Недавно сам прочитао да само на елитном Стенфорду тренутно има 33 наша студента. Стварно нас има свуда, свет је велики, ми се по њему раширили, што је добро за тај свет, за наше људе такође, јер се образују или раде на проминентним местима. Али је лоше и тужно за сопствену земљу јер упорно шаље или школује своју децу да би радни век провела другде, јер код куће нема услова за то. Разумем зашто велики број људи у Србији просто не верује да неко хоће да се врати кад огромна већина тражи било који начин да оде; разумем због следећих застрашујућих примера повратника.

Један наш факултет није хтео да нострификује диплому са Кембриџа једном колеги, други колега је отишао на докторат у Лондон, докторирао за четири године, а у међувремену је код нас избачен с посла јер је "законски максимум одсуства три године". Трећи колега, такође докторирао у Лондону, објавио је рад у првокласном америчком научном часопису, вратио се, с муком нострификовао диплому, запослио се у једном нашем институту где сад има канцеларију у влажном подруму.

Шта све ово значи? Ситуација код куће је катастрофална, не стимулише се повратак, а они који се у Србији баве науком, мање-више стагнирају. Као што је један паметни колега израчунао, шест пута више Британаца улаже у науку и своја истраживања око 240 пута више од нас. То значи да наша држава мора више да улаже у обнављање домаћих института и факултета, да нам млади не беже из земље, а они који би ипак да оду и врате се – да имају зашто и где. Изговор "нема се пара" ваља уважити пошто сам се и сам опекао с неким нашим богатим "филантропима" и "локалпатриотама". Можда је најбоље да држава мења законе, а сама нација за очување и повећање српског можданог ткива издваја динар-два од сваке продате флаше алкохола, кутије цигарета, коцке... Не знам, економија ми није струка, али раније тако прависмо наша, сада туђа, олимпијска села.

Колико новца ту треба? Онолико колико је 90-их година прошлог века из земље изнесено – сигурно је више него довољно. У међувремену, продали смо толико наших предузећа, зашто нема клаузуле да се онај ко добије тендер обавезује да окречи ПМФ или опреми једну малу лабораторију? Дајмо домаћим и научницима повратницима услове за рад, start-up, да наставе своја истраживања, признајмо им иностране дипломе, укинимо финансирање науке засновано на "петогодишњим плановима", редовно додељујмо пројекте с просеком трајања од две до три године, с транспарентном и интернационалном рецензијом, са системом који вреднује само врхунске резултате. Управо због недостатка средстава и добрих публикација, наше просечне научне публикације се код куће бодују као врхунске. Просто речено, док у свету покушавају да прескоче 2,45 м, код нас се са страхопоштовањем гледа лествица која је подигнута на невероватно високих 1,20.

Има ли наде? Стварно се надам да Група експерата за просперитет Србије, организација српских студената у иностранству, Министарство за дијаспору које иницира сарадњу са Министарством науке и покреће пројекат за евидентирање српских интелектуалаца – не губе време. Треба нас повезати, умрежити, стимулисати сарадњу између дијаспоре и отаџбине, омогућити стални или повремени рад у Србији, сазнати колико интелектуалаца који раде у иностранству дели заједничке интересе са домаћим и хоће ли макар свој sabbatical (професионални одмор) провести у Србији и при томе помоћи у образовању или заједничким пројектима.

Стиче се утисак да на папиру и на банкетима сви желимо модерну и напредну Србију, али оно што мени страшно смета јесте присуство неких наших карактерних особина које то отежавају. И када бисмо имали средства сматрамо да је туђи чамац бољи, не весламо заједно и у истом смеру, свађамо се око кормила, а ако плутамо или не дај Боже сви тонемо, сваљујемо кривицу на друге.

Када би конфликти у нашим главама били страна тела, све би ишло много лакше, јер током времена искрено схватимо да само оно што је добро за мене добро је и за моју земљу и само оно што је добро за моју земљу добро је и за мене. Ab imo pectore(Из свег срца).