ТВ Сакартвело

Грузијска ТВ Сакартвело је телевизија у униформи. Станица чији је задатак да Грузине придобије за чланство у НАТО-у. Могуће је да ће се они о томе у догледно време изјаснити на референдуму.

"Сакартвело" ("Грузија") власништво је приватника. Али када од осамнаест часова "Сакартвеловог" програма десет сати дневно закупљује држава, грузијско министарство војно можда не би погрешило с претпоставком да је покретање такве станице заправо од почетка специјални посао државе и предузимача. Слични аранжмани постоје.

У овом случају, несвакидашњи је издашан финансијски извор инвестиције у пропаганду – препун војни буџет релативно сиромашне Грузије. У њега је управо усуто још три четвртине милијарде долара за 2008. По седам од сваких сто долара будућег националног дохотка, не рачунајући наменску помоћ Америке.

Гро новца је за борбену обуку и убрзано наоружавање малобројне грузијске армије. Војска се спрема за евентуалну "мисију". Процењује се да ће можда поново доћи до ратног суочавања са сецесионистима Абхазије и Јужне Осетије, иза којих је Русија. Али, спрема се упоредо и за НАТО, о којем по десет сати дневно говори ТВ Сакартвело. Приступ пакту је "сан и покретачка снага земље", цитиран је Гога Ахаладзе, програмски директор "Сакартвела". Разумљиво, добро плаћен за такве изјаве.

Древни сан Грузије јесте да не буде прогутана руским простором. Стремљење ка независности потврђивано је грузијским крваво угушиваним побунама, већ и при њеном присилном увлачењу у СССР. Али сан ступања у НАТО, рекло би се, у већој мери је политички. Требало би га схватити као настојање да се Грузија, која због Руса стреми Западу, једном и засвагда "обезбеди". На том таласу и плива председник Сакашвили.

Има ли изгледа да Грузија прескочи ову високу ограду "зоне руских интереса"? Москва каже да ће их бранити. Под руком су јој две моћне дирке – "независна" Абхазија и "независна" Јужна Осетија, слепљене уз руску границу. Оне би у пакао могле преобратити Грузију у сваком тренутку. Поготово охрабрене тзв. независним Косовом.

Прошлог петка, Сакашвилијев НАТО-оптимизам нахрањен је порцијом политичке потпоре конзервативаца Европе, на маргини самита у Лисабону. Сакашвили не жели да "иритира народе" Европе инсистирањем на приступању Грузије ЕУ. Разуме да је то на предугом штапу. Али НАТО – НАТО је друго, и он моли подршку Европљана Грузији у кандидатури за њен приступ Акционом плану чланства већ 2008, у Букурешту.

САД и "источноевропски НАТО" спремни су да се пред Грузијом отворе врата МАП-а. Октобра, генерални секретар пакта Де Хоп Схефер посетио је Грузију, "помогавши" у берби грожђа. Врата НАТО-а су "била отворена и јесу отворена", рекао је. Учлањивање Грузије зависи од ње саме. "Ниједна нација, било велика или мала, неће имати вето над процесом ширења НАТО-а", поручио је генсек – мада, очигледно, ово не Грузији.

Тврдо језгро Европе није, међутим, у истој мери одлучно. Доласком на чело Немачке и Француске госпође Меркел и мсјеа Саркозија, једне грађанке бивше ДДР и првог потомка једног бегунца из совјетски окупиране Мађарске, генерални став из времена Шредера и Ширака знатно је реформисан. Данашњи вођи с нешто резервисаности процењују реторику Москве. И већ су понешто учинили у превладавању старих спорења Европе и САД, у политици НАТО-а. Ипак, када је о Грузији реч, не журе да охрабрења Тбилисију брзоплето преточе у одлуке. Боје се брзоплетости на компликованом Кавказу, а мисле и на европске интересе с Русијом.

На овај начин, ствари изгледа остају на емисијама "Сакартвела" – пропагира се учлањивање за неки "дан де", а не зна се да ли ће, када ће и како ће тај час наступити.