TV Sakartvelo

Gruzijska TV Sakartvelo je televizija u uniformi. Stanica čiji je zadatak da Gruzine pridobije za članstvo u NATO-u. Moguće je da će se oni o tome u dogledno vreme izjasniti na referendumu.

"Sakartvelo" ("Gruzija") vlasništvo je privatnika. Ali kada od osamnaest časova "Sakartvelovog" programa deset sati dnevno zakupljuje država, gruzijsko ministarstvo vojno možda ne bi pogrešilo s pretpostavkom da je pokretanje takve stanice zapravo od početka specijalni posao države i preduzimača. Slični aranžmani postoje.

U ovom slučaju, nesvakidašnji je izdašan finansijski izvor investicije u propagandu – prepun vojni budžet relativno siromašne Gruzije. U njega je upravo usuto još tri četvrtine milijarde dolara za 2008. Po sedam od svakih sto dolara budućeg nacionalnog dohotka, ne računajući namensku pomoć Amerike.

Gro novca je za borbenu obuku i ubrzano naoružavanje malobrojne gruzijske armije. Vojska se sprema za eventualnu "misiju". Procenjuje se da će možda ponovo doći do ratnog suočavanja sa secesionistima Abhazije i Južne Osetije, iza kojih je Rusija. Ali, sprema se uporedo i za NATO, o kojem po deset sati dnevno govori TV Sakartvelo. Pristup paktu je "san i pokretačka snaga zemlje", citiran je Goga Ahaladze, programski direktor "Sakartvela". Razumljivo, dobro plaćen za takve izjave.

Drevni san Gruzije jeste da ne bude progutana ruskim prostorom. Stremljenje ka nezavisnosti potvrđivano je gruzijskim krvavo ugušivanim pobunama, već i pri njenom prisilnom uvlačenju u SSSR. Ali san stupanja u NATO, reklo bi se, u većoj meri je politički. Trebalo bi ga shvatiti kao nastojanje da se Gruzija, koja zbog Rusa stremi Zapadu, jednom i zasvagda "obezbedi". Na tom talasu i pliva predsednik Sakašvili.

Ima li izgleda da Gruzija preskoči ovu visoku ogradu "zone ruskih interesa"? Moskva kaže da će ih braniti. Pod rukom su joj dve moćne dirke – "nezavisna" Abhazija i "nezavisna" Južna Osetija, slepljene uz rusku granicu. One bi u pakao mogle preobratiti Gruziju u svakom trenutku. Pogotovo ohrabrene tzv. nezavisnim Kosovom.

Prošlog petka, Sakašvilijev NATO-optimizam nahranjen je porcijom političke potpore konzervativaca Evrope, na margini samita u Lisabonu. Sakašvili ne želi da "iritira narode" Evrope insistiranjem na pristupanju Gruzije EU. Razume da je to na predugom štapu. Ali NATO – NATO je drugo, i on moli podršku Evropljana Gruziji u kandidaturi za njen pristup Akcionom planu članstva već 2008, u Bukureštu.

SAD i "istočnoevropski NATO" spremni su da se pred Gruzijom otvore vrata MAP-a. Oktobra, generalni sekretar pakta De Hop Shefer posetio je Gruziju, "pomogavši" u berbi grožđa. Vrata NATO-a su "bila otvorena i jesu otvorena", rekao je. Učlanjivanje Gruzije zavisi od nje same. "Nijedna nacija, bilo velika ili mala, neće imati veto nad procesom širenja NATO-a", poručio je gensek – mada, očigledno, ovo ne Gruziji.

Tvrdo jezgro Evrope nije, međutim, u istoj meri odlučno. Dolaskom na čelo Nemačke i Francuske gospođe Merkel i msjea Sarkozija, jedne građanke bivše DDR i prvog potomka jednog begunca iz sovjetski okupirane Mađarske, generalni stav iz vremena Šredera i Širaka znatno je reformisan. Današnji vođi s nešto rezervisanosti procenjuju retoriku Moskve. I već su ponešto učinili u prevladavanju starih sporenja Evrope i SAD, u politici NATO-a. Ipak, kada je o Gruziji reč, ne žure da ohrabrenja Tbilisiju brzopleto pretoče u odluke. Boje se brzopletosti na komplikovanom Kavkazu, a misle i na evropske interese s Rusijom.

Na ovaj način, stvari izgleda ostaju na emisijama "Sakartvela" – propagira se učlanjivanje za neki "dan de", a ne zna se da li će, kada će i kako će taj čas nastupiti.