Путинов рат у Украјини и будућност Русије

Владимир Путин је лакомислено започео сукоб око Украјине, уверен да ће се ствар решити много брже него што је било реално. Погрешно је проценио да ће рат бити готов за неколико дана или недеља, а очекивање да ће трајати само неколико месеци такође није било утемељено. Ова одлука проистекла је из потцењивања способности Украјине да се одбрани, као и способности Запада да се уједини у санкцијама, наоружавању Украјине и свеобухватној антируској стратегији. Руске обавештајне службе пружиле су му илузију да је тренутак за напад повољан. Путин је веровао да је искуснији од западних лидера, посебно након повлачења америчких трупа из Авганистана, али су те процене биле далеко од стварности.

Пре почетка рата, руска елита није била упућена у Путинове планове, а многи су били против војне интервенције. Шокирани и депресивни због почетка сукоба, веровали су да ће сукоб водити ка поразу за Русију. Ова осећања су била присутна не само међу цивилним становништвом, већ и међу војним врхом. Гласови који су захтевали одлучнији војни приступ или се противили рату били су сузбијени.

Иако су западне санкције наносиле штету Русији, нису биле довољне да промене Путинову политику. Русија се ослања на државе као што су Кина, Иран и Индија (раније и Турска), што ублажава утицај санкција или осећаја изолације у јавности јер су те државе представљене као „савезници”. У суштини, Путин је ушао у рат с лажним уверењем о лакој победи, обманут од стране својих обавештајних служби, док је руска елита била против рата и неспремна за његове дугорочне последице, за које постоји бојазан да неће бити мале.

Поставља се питање колико су ефикасне санкције против Русије. Иако западни медији говоре о разорном ефекту санкција, руски медији промовишу наратив о „користи од санкција” у контексту патриотске и аутархичне економске политике. Истина је негде између, али није лако лоцирати где тачно. Можемо рећи да ће санкције дати резултат тек на средњи рок. Унутар Русије, јавност није потпуно свесна размере војних губитака и економске штете узроковане санкцијама.

Медији у Русији често приказују рат као удаљен догађај, стварајући осећај нереалности и дистанцираности од стварности рата за просечног руског грађанина. Контрола информација коју врши држава привремено смањује перцепцију реалне цене рата. Међутим, сада наступа фаза засићења ратом, а ако се тежак сукоб настави, а информације о новим губицима на фронту не буду у складу с извештајима о успесима, онда је могуће да се јавност окрене против рата. А од окретања против власти онда није далеко.

Русија се помирила с постојањем Украјине као независне државе и нације, али страх од украјинског придруживања НАТО-у и други геополитички и војни фактори подгрејали су забринутост Кремља и довели до сукоба. Након више од две године рата, доминација медијског дискурса у Русији утицала је на перцепцију Украјине као непријатељске државе коју треба поразити и неутралисати.

Глобално, делује да Путин тежи миру и редовно нуди дипломатске иницијативе, док се са Запада чују само ратни добоши и ужурбане припреме за потенцијални сукоб с Русијом. Унутар Русије, владина пропаганда је успела да од почетног шока због рата усмери јавност према патриотским темама, почевши од неосовјетског сентимента на почетку сукоба до класичног патриотизма и геополитичког контекста данас (Запад vs. Русија).

Додуше на почетку сукоба то патриотско „тражење смисла рата” ишло је ка неосовјетској реторици и иконографији да би се схватило да је томе „време прошло”, па се прешло на класичан патриотизам „Русија се брани у Украјини” и геополитички контекст „Русија је у сукобу са Западом”. Руској потрази за наративом помогло је признање Порошенка, Меркелове и Оланда да су свесно обмањивали Кремљ споразумима из Минска да би добили на времену да наоружају Украјину за будући рат. „Преварени Кремљ” није сјајна позиција за једну велику државу, али је ипак позиција „праведника” кога су превели жедног преко воде.

Путину је овај рат био изнуђен јер се осећао сатераним у угао због проширења НАТО-а и антируске политике Украјине. То је почело насилним променама власти у Кијеву из 2014. и доласком прозападне администрације, коју је сматрао непријатељском према Русији. Кремљ је прежалио губитак Украјине као независне државе, али је био много више забринут због могућности да постане чланица НАТО-а, што би директно угрозило Русију. Ако ништа друго, то би ослабило позиције кремаљске власти и урушило би њихов ауторитет да није дошло до преузимања Крима као „утешне награде”.

Руска елита је била шокирана почетком рата и углавном је против њега због своје прозападне оријентације, али и због штета и неугодности за њих изазваних санкцијама које баш на њих циљају. Иако се руски народ на почетку збуњено суочио са ситуацијом, касније је почео да се окупља око председника и власти, подржавајући патриотску реторику и војне напоре. Ипак, ентузијазам за ратом постепено опада како људи постају уморни од продуженог конфликта. А од умора до незадовољства је само један корак.

*Политички аналитичар