Putinov rat u Ukrajini i budućnost Rusije

Vladimir Putin je lakomisleno započeo sukob oko Ukrajine, uveren da će se stvar rešiti mnogo brže nego što je bilo realno. Pogrešno je procenio da će rat biti gotov za nekoliko dana ili nedelja, a očekivanje da će trajati samo nekoliko meseci takođe nije bilo utemeljeno. Ova odluka proistekla je iz potcenjivanja sposobnosti Ukrajine da se odbrani, kao i sposobnosti Zapada da se ujedini u sankcijama, naoružavanju Ukrajine i sveobuhvatnoj antiruskoj strategiji. Ruske obaveštajne službe pružile su mu iluziju da je trenutak za napad povoljan. Putin je verovao da je iskusniji od zapadnih lidera, posebno nakon povlačenja američkih trupa iz Avganistana, ali su te procene bile daleko od stvarnosti.

Pre početka rata, ruska elita nije bila upućena u Putinove planove, a mnogi su bili protiv vojne intervencije. Šokirani i depresivni zbog početka sukoba, verovali su da će sukob voditi ka porazu za Rusiju. Ova osećanja su bila prisutna ne samo među civilnim stanovništvom, već i među vojnim vrhom. Glasovi koji su zahtevali odlučniji vojni pristup ili se protivili ratu bili su suzbijeni.

Iako su zapadne sankcije nanosile štetu Rusiji, nisu bile dovoljne da promene Putinovu politiku. Rusija se oslanja na države kao što su Kina, Iran i Indija (ranije i Turska), što ublažava uticaj sankcija ili osećaja izolacije u javnosti jer su te države predstavljene kao „saveznici”. U suštini, Putin je ušao u rat s lažnim uverenjem o lakoj pobedi, obmanut od strane svojih obaveštajnih službi, dok je ruska elita bila protiv rata i nespremna za njegove dugoročne posledice, za koje postoji bojazan da neće biti male.

Postavlja se pitanje koliko su efikasne sankcije protiv Rusije. Iako zapadni mediji govore o razornom efektu sankcija, ruski mediji promovišu narativ o „koristi od sankcija” u kontekstu patriotske i autarhične ekonomske politike. Istina je negde između, ali nije lako locirati gde tačno. Možemo reći da će sankcije dati rezultat tek na srednji rok. Unutar Rusije, javnost nije potpuno svesna razmere vojnih gubitaka i ekonomske štete uzrokovane sankcijama.

Mediji u Rusiji često prikazuju rat kao udaljen događaj, stvarajući osećaj nerealnosti i distanciranosti od stvarnosti rata za prosečnog ruskog građanina. Kontrola informacija koju vrši država privremeno smanjuje percepciju realne cene rata. Međutim, sada nastupa faza zasićenja ratom, a ako se težak sukob nastavi, a informacije o novim gubicima na frontu ne budu u skladu s izveštajima o uspesima, onda je moguće da se javnost okrene protiv rata. A od okretanja protiv vlasti onda nije daleko.

Rusija se pomirila s postojanjem Ukrajine kao nezavisne države i nacije, ali strah od ukrajinskog pridruživanja NATO-u i drugi geopolitički i vojni faktori podgrejali su zabrinutost Kremlja i doveli do sukoba. Nakon više od dve godine rata, dominacija medijskog diskursa u Rusiji uticala je na percepciju Ukrajine kao neprijateljske države koju treba poraziti i neutralisati.

Globalno, deluje da Putin teži miru i redovno nudi diplomatske inicijative, dok se sa Zapada čuju samo ratni doboši i užurbane pripreme za potencijalni sukob s Rusijom. Unutar Rusije, vladina propaganda je uspela da od početnog šoka zbog rata usmeri javnost prema patriotskim temama, počevši od neosovjetskog sentimenta na početku sukoba do klasičnog patriotizma i geopolitičkog konteksta danas (Zapad vs. Rusija).

Doduše na početku sukoba to patriotsko „traženje smisla rata” išlo je ka neosovjetskoj retorici i ikonografiji da bi se shvatilo da je tome „vreme prošlo”, pa se prešlo na klasičan patriotizam „Rusija se brani u Ukrajini” i geopolitički kontekst „Rusija je u sukobu sa Zapadom”. Ruskoj potrazi za narativom pomoglo je priznanje Porošenka, Merkelove i Olanda da su svesno obmanjivali Kremlj sporazumima iz Minska da bi dobili na vremenu da naoružaju Ukrajinu za budući rat. „Prevareni Kremlj” nije sjajna pozicija za jednu veliku državu, ali je ipak pozicija „pravednika” koga su preveli žednog preko vode.

Putinu je ovaj rat bio iznuđen jer se osećao sateranim u ugao zbog proširenja NATO-a i antiruske politike Ukrajine. To je počelo nasilnim promenama vlasti u Kijevu iz 2014. i dolaskom prozapadne administracije, koju je smatrao neprijateljskom prema Rusiji. Kremlj je prežalio gubitak Ukrajine kao nezavisne države, ali je bio mnogo više zabrinut zbog mogućnosti da postane članica NATO-a, što bi direktno ugrozilo Rusiju. Ako ništa drugo, to bi oslabilo pozicije kremaljske vlasti i urušilo bi njihov autoritet da nije došlo do preuzimanja Krima kao „utešne nagrade”.

Ruska elita je bila šokirana početkom rata i uglavnom je protiv njega zbog svoje prozapadne orijentacije, ali i zbog šteta i neugodnosti za njih izazvanih sankcijama koje baš na njih ciljaju. Iako se ruski narod na početku zbunjeno suočio sa situacijom, kasnije je počeo da se okuplja oko predsednika i vlasti, podržavajući patriotsku retoriku i vojne napore. Ipak, entuzijazam za ratom postepeno opada kako ljudi postaju umorni od produženog konflikta. A od umora do nezadovoljstva je samo jedan korak.

*Politički analitičar