Удар прошлости и патријархата

Пула – Свет који нам нуди прича филма „Света обитељ” Влатке Воркапић („Соња и бик”) препун је упечатљивих и карактерних ликова, а сам сценарио настао из пера Славице Шнур и Воркапићеве осликава сјајно скројени наративни ток у оквиру неочекиваних и могућих заокрета који на тренутке гледаоце остављају без даха. Управо је овако жири београдског 52. Феста зимус образложио награду за најбољи сценарио коју су освојиле ове две даме. Заслужено и праведно. Сада је „Света обитељ” Воркапићеве пред очима другог и другачијег жирија. Оног који одлучује о награди „Златна арена” за најбољи филм у главном такмичарском програму филмова већински хрватске продукције. Прича овог филма је узбудљива, разумљива и универзално препознатљива. Реч је заправо о фино исписаној, добро глумљеној и врхунски ликовно уобличеној студији менталитета и карактера житеља славонских села, патријархалних начела, дубоко скривених породичних тајни и много чега другог што повремено асоцира чак и на књижевни опус Боре Станковића.

Главни јунак је богати газда Марко у тумачењу нашег глумца Николе Ђуричка. Он је на први поглед нека врста праведног патријарха, али ће се утисак о њему постепено мењати. Газда Марко и његова, такође богата, супруга Ана (Анита Матић Делић) крију веома неугодну тајну о сину јединцу Иви, за коју зна само партијски представник и власник сеоске продавнице Милан чија је супруга Јеврејка једини урбани лик у селу и једина жена са еманципованим погледом на мушко-женске односе. У такво окружење стиже и млада босанска надничарка Јана која ће запасти за око газда Марку, а она је загледана у сина Иву. И ту филмска ауторка увлачи гледаоце у колоплет сложених и тајновитих породичних односа који ће надничарку Јану ухватити у замке лажи, мрачних пожуда, девијантне побожности и окова традиционализма. Јана је одабрана да буде само коцкица која би употпунила портретски мозаик те грозоморне породице што је на силу градила тај свој ореол „свете обитељи”. Филм Воркапићеве захваљујући самој причи, сценографији, костимима и свеукупној визуелној естетици оставља на гледаоце дубок утисак. Громки аплауз у Арени био је заслужен.

Пред пулску публику стигао је и нови филм Кристијана Милића, аутора познатог по филмовима „Живи и мртви”, „Број 55”, „Мртве рибе”. Милић ни у „Божјем гневу” (такође насталом према роману и сценарију Јосипа Млакића) не одустаје од ратне тематике и униформисаних јунака – хрватских бранитеља. Сада су ти јунаци припадници ХВО, негде у средњој Босни крајем 1993. године, који држе своје положаје и врше акције постављања мина.

Главни јунак Илија кренуће у лични осветнички поход после погибије млађег брата Горана далеко иза непријатељских линија а услед крајње мистериозних околности што јасно указују на то да су меци стигли од стране сабораца. Горан је жртвован заједно са осморицом других војника у акцији која није била званична и за коју су били добро плаћени. Илију ће истражитељски и осветнички поход одвести чак до Загреба и људи на највишим положајима, до истине и оног крвавог знака „У” под којим су остали толики страдалници током Другог светског рата па и током сукоба деведесетих година прошлог века. То „У” је у Хрватској и данас живо. Притајено, али живо. Кристијан Милић у свом „Божјем гневу” показује разочарење у једну идеологију у чије име су жртвовани и сопствени људи. Две трећине филма он води као узбудљиви ратно-криминалистички трилер изврсне атмосфере и фотографије. Од тренутка када свог јунака одведе до Загреба филм значајно падне, па чак постаје и недовољно јасан. Дошло је време да Кристијан Милић бар мало искочи из уобичајене тематске коже и жанра ратног филма. Волела бих да га коначно видим као аутора каквог урбаног савременог кримића, па и неке романсе, зашто да не...