Једна мала мисао о љубави

Пула – Познати филмски редатељ у кризи средњих година зове на Блед своју непрежаљену бившу дјевојку да му помогне да напише сценарио за филм темељен на њиховој вези. И то је сиже малог, шармантног, романтичног филма „Шлагер” Невија Марасовића са којим се такмичи за „Златну арену”.

Филм од 71 минута за 71. Пулу. Иако му то можда није била намера Марасовићу је оваква врста симболике сасвим успела. Сваке године по један филм и таквим темпом вреди наставити по том његовом специфичном ауторском сазвежђу где се он ослања и на своју писану реч и на своју режију којој додуше треба још брушења. И можда као најважније – Невио Марасовић у сваком свом филму произведе те неке чисте емоције. У случају „Шлагера” она је некако сирова, нефилтрирана и рођена из односа двоје (и даље) заљубљених. Аутор се бави дубоком интимом пара који још није рашчистио своје међусобне љубавне рачуне, а кроз то и стваралаштвом у филмској уметности. Уз помоћ глумаца Лане Барић и Јанка Поповића Воларића настао је сценарио за овај интимистички, романтични филм који се у најкраћем може дефинисати као једна мала и драга мисао о љубави у овом времену безнађа, представљена кроз ритмичко смењивање плана и контраплана. Једноставно, смислено и духовно-стилски најблискије Марасовићевом филму „Вис а Вис” из 2013. године, у којем је такође „уметник био присутан”...

Као такмичарски филм пред публику је изашла и „Слатка Симона” Игора Мирковића, нека врста хибридне жанровске мешавине реализма и фантастике на тему сајбер секса и осталих „чари” интернетске „интелигенције”. Другим речима, Мирковићев филм се креће по ободима порно-еротике, љубавне и друштвене драме и трилера док се развија радња приче у којој свако лаже сваког, јер шта друго очекивати у послу у опскурној фирми за секс-чет. Слатка Симона је лик лажног идентитета, иза ње стоје запосленици фирме Зелени и Јана и они са успехом заводе перверзњаке на интернету жељне овакве врсте љубави.

Мирковић је на тренутке претенциозан у намери приказивања отуђености данашњег друштва и непожељних ефеката и злоупотреба модерних технологија, уплевши у све то и мигрантске и гастарбајтерске теме. Пред очима гледалаца смењују се и експлицитно еротске сцене и фантазије међу онима који се „друже” по беспућима интернета у тим својим лажним идентитетима у жељи да побегну од усамљености, да задовоље своју страст или чак пронађу љубав. Мирковићева идеја за овакав филм је занимљива, али не и до краја довољно добро развијена. Требало је себи да омогући још мало времена. за то..

Пред публиком у Арени представљен је и филм „Шалша” Дражена Жарковића у којем је као копродуцент учествовала и Николина Вучетић Зечевић. Реч је о својеврсној пучкој зомби-комедије која ће пронаћи своје гледаоце. али неће освојити срца критичара. Пулска публика после сваке пројекције предаје своје гласачке листиће са оценама и како сада пред сам крај фестивала ствари стоје, највише гласова има „Света обитељ” Влатке Воркапић, а затим следе филмови „Фрка” и „Наша дјеца”. У тренутку слања овог написа броје се сати до церемоније доделе „Златне арене” за најбољи филм и осталих фестивалских одличја.

Традиционални пријем у СКУЦ-у

Ове године је изостала традиција да се у Српском културном центру Истре у Максимилијановој улици тик пред почетак фестивала отвори изложба фотографија каквог великана југословенске и српске кинематографије у вези са самим Пулским фестивалом. Разлог је реновирање простора СКУЦ-а чији се крај очекује у октобру.

Традиционални пријем за присутне представнике српске кинематографије на 71. Пулском фестивалу у организацији СКУЦ-а и Филмског центра Србије, за фестивалске челнике и друге госте није изостао. Пријему су, осим наших аутора Младена Ђорђевића, Косте Ђорђевића, Милана Стојановића, Стефана Иванчића, присуствовали и наш конзул у Ријеци, градоначелник Пуле, директорка Пула фестивала, директор ХАВЦ-а Данило Шербеџија, и као домаћини директор ФЦС Иван Карл и директор СКУЦ-а Милан Рашула...