Племенитост кича

Предраг Нешковић је опет духовит, поново ироничан, заигран и занесен малим кичастим стварима из којих је могуће произвести уметност. На изложби "New Dandy" или "Моднa колекцијa јесен-зима 2007/08" у галерији "Озон", Нешковић је изабрао моду "као само срце савремене културе", како то дефинише социолог Зорица Томић. У оквирима тог концепта представио је видео-рад, фотографију, изношену одећу, слајд пројекцију и спектакуларни аксесоар, чији су делови, лепотом своје "ишчашености" већ освојили јапанско тржиште.

Предраг Нешковић (1938), први добитник награде "Иван Табаковић", за коју каже да му је само донела отпор средине, одувек је у својим радовима исмевао стварност, паланачки дух, критиковао српску рустичност.

– Ми јесмо рустичан народ и следећи мој рад ће се, по узору на претходни "Српски уметниче чувај се рустике", вероватно звати "Срби, чувајте се рустике", јер рустика је нешто недефинисано, лагано, примитивно, људи се добро у њој сналазе, али мислим да би требало бити што даље од тога, каже уметник.

Наш саговорник моду доживљава и третира као лепу ствар, хигијенску, која људе може учинити лепим.

У видео раду "New Dandy", уметник се на степеру, справи за кућно трчање, пресвлачи у најразличитију одећу. Фингирани модни креатор у контексту пролазности, заборава... На фотографији малишан Предраг Нешковић из 1942. године одевен у одећу из бечког часописа, наспрам унука Саве Нешковића, малог модерног дечака снимљеног 65 година касније, негде у Америци...

Доследни посетилац бувљих пијаца, Предраг Нешковић сакупио је приличну колекцију којекаквих наочара од којих је правио нове моделе, а делови гумених луткица, перлица, склопљени су у форме оригиналног накита.

– Кич је добар, племенит, не захтева много од вас, а опет има материјала од којег је могуће произвести уметнички рад. Кич је увек полазиште. Резултат који настаје је нешто друго. Од 1965. године сакупљам гардеробу коју облачим и која је овде изложена, а приказана је и у видео раду. И њу сам куповао по бувљим пијацама широм света, али и у скупим радњама. А и ове наочаре су некако резултат мог дугогодишњег трагања за идеалним обликом, па сам почео сам да их креирам – објашњава Нешковић.

Уметник види кич и у уређењу нашег града и сећа се изјаве једног француског архитекте који је давно посетио Београд и рекaо да је то фантастичан град јер "није фиксиран, и управо је ту његова шанса".

Пеђа Нешковић био је истакнути представник нове фигурације 60-их, уметник иза чијег се става увек препознавало иронично одмеравање света и живота, истраживање ликовног простора у свим његовим димензијама. На 38. Бијеналу у Венецији (1977) као излагач у оквиру југословенске секције, привукао је пажњу међународне критике, а његова дела означена су тада као јединствена, вишезначна и целовита. Стваралаштво Предрага Нешковића осамдесетих година оцењује се као постмодернистичка интерпретација, а нешто касније, искуство употребе предмета у сврху уметничког изражавања, наслања се на мотиве који су били препознатљиви на његовим сликама.

Пасионирани читалац Пола Остера, Нешковић ствара у једном од атељеа на Старом сајмишту у које, како каже, држава деценијама није уложила ни ексер, а његова продукција је обилна и подређена свакодневном редовном раду.

– Ја стално радим на неколико паралелних линија, пратим многобројна дешавања, имам спремно већ пет изложби, и то серијa слика, фотографија и објеката. Ми уметници имамо мало одговора са друге стране, немамо повратну информацију. Уметност је лични проблем онога који је ствара, а средина нема с тим никакве везе. Код нас је ситуација посебна. Нема галерија, нема тржишта, ликовна критика не постоји. То су само неки коментари, а не дубља анализа – у смислу то је добро зато и зато, а ово лоше зато и зато. О сликарима не постоје књиге, држава је склона да погрешно улаже новац, посебно огроман новац када је реч о презентацији рада неког нашег уметника на великим међународним смотрама – истиче уметник и додаје да живимо у простору уметности без уметности и да су његови стални подстицаји не само књижевност, бувљаци, интернет и путовања, него и гледање лоших изложби.