Кад се забава заврши, остајемо сами са собом

После престижне Нинове награде, Стево Грабовац, аутор из Бањалуке, однедавно је добитник и Награде „Владан Десница” за роман „Послије забаве” (у издању Имприматура), приповест о злочину над ромском децом почетком рата у БиХ, „о томе колико је људско биће спремно да нанесе зло другом бићу”, како је сам писац рекао. Али то је и прича о одрастању, породици и пријатељству. Приповедач пише роман о свом оцу који је у том рату био у логору, а затим сакупљао сведочанства људи што су делили сличну судбину, и уједно открива и то какву је улогу отац имао у служби безбедности пред крај и по завршетку Другог светског рата.

Поводом овако важних признања, Грабовац за наш лист каже:

– Сваком писцу с ових наших простора овако важне награде значиле би много. У сваком контексту: као духовна задовољштина за уложен труд и рад, као материјално олакшање у приликама кад се од књижевности не може живети, као признање за оно што цели свој живот јесте. И ни ја се ту пуно не разликујем. Да се клоним оних уобичајених флоскула да награде носе одговорност и вољу за предан рад и залагање, ако ту одговорност нисмо имали пре награда, нећемо их имати ни после, да се разумемо.

Киша помињете на почетку свог романа, а Киш је сматрао да писац стоји између тога да се баци у борбу за принципе или да обрађује свој врт; да писање о некој жртви и некој насилној смрти даје смисао тој смрти. Да ли сте ви писац принципа?

Знате како, сви о себи волимо да говоримо најбоље и најлепше. Уста су нам пуна морала и доброте, док се у стварности дешава све управо супротно од тога. Немогуће је да је само оних пет неморалних људи криво за све што нам се дешава. Зато ћу бити реалан: нисам ја особа која у било ком контексту треба бити посматрана као морална вертикала. Једини принцип којим сам се водио док сам писао своје књиге био је да не будем исто ђубре као и злочинци које сам помињао, што реално нисам могао бити, али експлоатисати нечију жртву зарад неке своје личне промоције често је на граници тога да будете морално ђубре. Имам оправдање јер сам и лично био жртва, али то ме не држи дотле да ми даје потпуну слободу да говорим у име свих жртава, јер сам реално имао више среће, да останем жив.

Описали сте страшан злочин каквих је било много током деведесетих година прошлог века, док сама ваша приповест иронијски посматра политички коректно и „одозго” наметнуто поновно „стварање мостова” кроз семинаре и предавања. Да ли су уметност и књижевност оно што на прави начин негује културу сећања и извесну врсту помирења?

Постоји она флоскула да уметност не познаје границе. Па иако је само флоскула, тачна је. Током ове своје кратке књижевне одисеје упознао сам много писаца из региона, како се данас назива оно што се некад звало Југославија. И видeо сам да ми савршено функционишемо, а то није само зато јер се разумемо због језика којим говоримо, већ и због уметности којој смо посвећени. Стога ја заиста верујем у то да књижевност, уметност уопште, јесте мост који нас повезује на суптилан начин.

Лик оца, првог писца кога је приповедач упознао, надвија се моћно над овом причом, и то је негативац који парадоксално трага за правдом. Да ли је у контрадикторности његове етичке и естетске позиције у ствари одражена сложеност самог ствараоца и његовог чина, јер реално уметности може да тежи и неко ко је на пример починио злочин?

Апсолутно се у очевој двојности огледа и приповедачева двојност. Већ сам рекао да ми генерално себе покушавамо да прикажемо у лепом светлу, али кад пишеш онда се и преиспитујеш. Наравно, лако је то све ставити у позиције ликова, али уметност која не тежи самопреиспитивању и није ништа друго до пука забава. То генерално не мора бити лоше, али нисам узалуд свом роману дао такав наслов, јер хтели ми то себи да признамо или не, свака забава једном се заврши. А онда, остајемо сами са собом.

Приповедач открива страшне детаље из очевог живота, постепено, као да љушти лук. На сличан начин и други јунаци упознају једни друге, кад забава прође. Да ли је могуће сасвим допрети до оних најближих, да ли сазнање полако укида љубав?

Можда ћу звучати романтично ако кажем да љубав ништа не може убити. А ако је убије, то онда није била љубав. Јер она је та која у себи носи снагу опроштаја, спознаје и самоспознаје. Докле год ми заиста у потпуности не завиримо сами у себе и себи признамо неке ствари лако нам је бити жртва и онај добрица који је поштено и честито све радио, а сви други су му криви. Стога је право питање: шта је то што ми волимо? Ако волимо оца иако је злочинац, морамо се запитати пре свега који је проблем с нама, не са оцем.

Да ли се у томе што стара очева писаћа машина, која је припадала Моши Пијаде, а завршила је на отпаду, може уочити метафора нашег односа према историји, какву год идеологију она одражавала?

Може се и тако посматрати, иако ми то није нужно била првобитна идеја. То јест, хтео сам да кажем да ствари које нама имају вредност, неком другом не морају значити ама баш ништа. А под појмом „ствари” можемо гледати и на однос према историји или према идеологијама. Неко ће једну ствар вредно чувати и пазити на све могуће начине, а онда ће доћи неко коме она не представља ништа и просто је одбацити. И у томе исто тако нема ничег ни доброг ни лошег, ствари просто тако функционишу.

Потрага за истином такође је налик на љуштење лука, да употребимо израз Гинтера Граса, кад очи на крају увек засузе. Да ли је онај који је „гацао по блату, и који је прегазио сметлиште свих теорија”, по Кишу, најпре способан да разликује истину од лажи?

Е видите, ја мислим да овде треба ставити нагласак управо на томе да „очи увек на крају засузе”. Та потрага доноси управо то – сузе. И то је опет на сваком да буде спреман да се носи са тим или не. Јер увек је добро питање: шта је крајња истина, то јест да ли је моја истина потпуна или је само моја!? А моја истина можда значи потпуну бол, коју, сасвим оправдано, неко други ниједним њеним делом не мора никако да прихвати.

Могу ли се по томе разликовати и народи, (ако се појединачна искуства уједињују у опште), тако да они који су имали више историје и више патње од других имају и дубља сазнања о истини и комплексније виђење живота?

Ја заиста мислим да нисам права адреса да одговорим на ово питање. То је јако комплексна тема и готово је немогуће на њу дати било какав одговор ако се у обзир не узму историјски, друштвени и социјални контексти. А у коначници, шта нам значи један такав одговор, ако узмемо за пример рецимо последњу епизоду са пандемијом вируса корона када је цела планета била заустављена!? Не бих улазио у теорије завере или шта је позадина свега тога, само хоћу да кажем како смо одједном сви били приморани да се понашамо мање-више исто, ту нам није помогла никаква колективна спознаја. Мислим да се иста ствар дешава и током великих ратова, током природних катастрофа и слично. Све се сведе на појединца, до појединца је колико ће свако од нас у том тренутку показати људскости и снаге.

Верујете ли у колективну одговорност за злочине?

Шта је колективно ако није лично? То јест, ако свако појединачно, искрено и потпуно није одговоран, ако не осећа одговорност за нешто? Не постоји колективно, ако не постоји лично. Наравно, нешто се може наметнути, но то нас даље опет води до питања истине и слободе, то јест колико наметање моје истине укида слободу другом да има своју истину. И то је даље опет само питање савести сваког појединца. Нема колективног, а да није наметнуто и исфорсирано. А надаље, оно што је наметнуто, пре или касније, довешће до побуне већег или мањег броја појединаца који се с тим не слажу. То води у нови зачарани круг. А решење је заправо врло једноставно; немојте чинити злочине. Не знам зашто никад то ником није пало на памет. Мислим, знам, ово је само реторичко гласно размишљање.