Мирење без мираза

Ако је човек човеку – вук, шта је онда вук вуку? Јеремић, наравно! У складу са тим пацифистичким дарвинизмом, дипломатија је у Србији прерасла у тренд, а тренд прети да пређе у бренд!

Погађате већ, ради се о помами међустраначког братимљења, мирења, праштања... Као својевремено братимљење г(р)адова, али без толике физичке дистанце. Не, овог пута читав процес се одвија у интимној атмосфери, пуној топлине и лирског зрачења које се једино „у четири ока” може постићи.

Уосталом, зар се Декларација опомирењу ДС и СПС није трансформисала у Бонтон Нежности: на који начин, када и где загрлити, потапшати, помазити, помиловати, пољубити... свог братског политичког ривала?

А и само потписивање поменуте декларације о бонтону претворило се у незадрживи излив демократске мушке љубави. Након „размене аутограма”, вазда надахнути Бориско је просто зграбио и изгрлио, а потом изљубио у тренутку затеченог Ивицу. Који му је хитро узвратио телесну присност својим примамљивим подваљком и руменим образима округлим као полицијске крофне у доба пре него што је рецесија скресала ужину америчким полицајцима.

Али, навалентни Тадић, у мисионарском заносу, није остао на том чину. Ускоро су уследили заједнички часови баскета, што је интелектуално оријентисаног Дачића прилично оптеретило, те је морао да узме Дивца за свог саветника. Важно је да се братство леве српске интернационале шири!

Свакако да ни остали из Тадићевог „шињела”, и поред почетног скањерања, нису хтели да заостану у упражњавању новог тренда. Те се тако Кркобабић редовно виђа како игра шах са деда Мићуном у специјалном пластенику за пензионере у заветрини калемегданске тврђаве. А свестрано образовани Динкић најзад открива рупе на свом претесно скројеном министарском оделу, и почиње да узима приватне часове из банкарства код великог гуруа Борке Вучић, својеручно! Још када се престоницом прочуло да Томица Милосављевић иде на психо-терапију код Славице Ђукић-Дејановић!

Међутим, ни народњаци – како им само име сугерише! – нису седели скрштених руку. За Воју, опхрваног патриотским бригама, било је превише цинично да се игра отвореног братимљења, већ је опет прибегао свом крутом легалистичком маниру. Али, сада са много више џентлменства и далекосежне мужевности...

Као део шире стратегије одбране Војводине од београдског сепаратизма (или је обрнуто, Чанак ће га знати!), Воја је уз академски наклон узео за руку бившу радикалку и садашњег трибуна народа Лимана – Један, Два, Три и Четири, Мају Гојковић, разменио са њом диоптрију са све корњачиним оквиром, и узнео је на престо – као прву пратиљу Мирјане Марковић. Тај гест размене симпатија и поштовања, израженог кроз зубате осмехе, коалициони партнер Веља је пропратио у врло контролисаном стању. Дакле, нити мачо-набацивање испод преговарачког стола, нити просте речи пред медијским сватовима. Као да је хормонски Чачанин понешто научио од аскетске уздржаности коштуњавог „владике десног центра”.

Е, сад, не желећи да буду на маргини догађаја који се крчкају на пословично врелом београдском асфалту – дефинитивно поцепани! – напредни радикали и назадни радикали су одлучили да промовишу супернови тренд: унутарстраначко братимљење и мирење...

Тако је Николић пригрлио Вучића и опростио му његово вишенедељно фемкање и калкулације на релацији Добановци–Батајница и послао га у Хртковце да чекира карту мира за железнички транспорт у Книну.

А у супротстављеном радикалском табору, Красић и Тодоровић су изгладили неспоразуме на релацији Хаг–Хвар, тако да сада могу на заједничко летовање у Хаг, а на још заједничкије суђење на Хвару.

У атмосфери свеопштег екуменства, наравно да су у Србији без патријарха морали да се догоде и епизодни антихристи! Та улога је, „по дифолту” (израз њихових портпарола) припала Биљани Србљановић и Чеди Јовановићу, који су се – испраћајући одлазећег америчког амбасадора – дохватили за косу и партијску кесу, за мандате и књиговодство, за хуманоидно тајкунство и осталу логистику која је Биљани недостајала, док је Чеди толико претекла да је отекла на Миконос, традиционално упориште српских либералних телохранитеља и грађански патријархалних дадиља.

Ипак, хировита Биља се већ брже-боље огласила лојалистичким изјавама – те зато не треба сумњати да ће процес тоталног помирења доживети тотално испуњење. У целини и целости, што рече родоначелник слободне љубави у нејебавајућој Србији – легендарно живи Жика Обретковић.