Mirenje bez miraza

Ako je čovek čoveku – vuk, šta je onda vuk vuku? Jeremić, naravno! U skladu sa tim pacifističkim darvinizmom, diplomatija je u Srbiji prerasla u trend, a trend preti da pređe u brend!

Pogađate već, radi se o pomami međustranačkog bratimljenja, mirenja, praštanja... Kao svojevremeno bratimljenje g(r)adova, ali bez tolike fizičke distance. Ne, ovog puta čitav proces se odvija u intimnoj atmosferi, punoj topline i lirskog zračenja koje se jedino „u četiri oka” može postići.

Uostalom, zar se Deklaracija opomirenju DS i SPS nije transformisala u Bonton Nežnosti: na koji način, kada i gde zagrliti, potapšati, pomaziti, pomilovati, poljubiti... svog bratskog političkog rivala?

A i samo potpisivanje pomenute deklaracije o bontonu pretvorilo se u nezadrživi izliv demokratske muške ljubavi. Nakon „razmene autograma”, vazda nadahnuti Borisko je prosto zgrabio i izgrlio, a potom izljubio u trenutku zatečenog Ivicu. Koji mu je hitro uzvratio telesnu prisnost svojim primamljivim podvaljkom i rumenim obrazima okruglim kao policijske krofne u doba pre nego što je recesija skresala užinu američkim policajcima.

Ali, navalentni Tadić, u misionarskom zanosu, nije ostao na tom činu. Uskoro su usledili zajednički časovi basketa, što je intelektualno orijentisanog Dačića prilično opteretilo, te je morao da uzme Divca za svog savetnika. Važno je da se bratstvo leve srpske internacionale širi!

Svakako da ni ostali iz Tadićevog „šinjela”, i pored početnog skanjeranja, nisu hteli da zaostanu u upražnjavanju novog trenda. Te se tako Krkobabić redovno viđa kako igra šah sa deda Mićunom u specijalnom plasteniku za penzionere u zavetrini kalemegdanske tvrđave. A svestrano obrazovani Dinkić najzad otkriva rupe na svom pretesno skrojenom ministarskom odelu, i počinje da uzima privatne časove iz bankarstva kod velikog gurua Borke Vučić, svojeručno! Još kada se prestonicom pročulo da Tomica Milosavljević ide na psiho-terapiju kod Slavice Đukić-Dejanović!

Međutim, ni narodnjaci – kako im samo ime sugeriše! – nisu sedeli skrštenih ruku. Za Voju, ophrvanog patriotskim brigama, bilo je previše cinično da se igra otvorenog bratimljenja, već je opet pribegao svom krutom legalističkom maniru. Ali, sada sa mnogo više džentlmenstva i dalekosežne muževnosti...

Kao deo šire strategije odbrane Vojvodine od beogradskog separatizma (ili je obrnuto, Čanak će ga znati!), Voja je uz akademski naklon uzeo za ruku bivšu radikalku i sadašnjeg tribuna naroda Limana – Jedan, Dva, Tri i Četiri, Maju Gojković, razmenio sa njom dioptriju sa sve kornjačinim okvirom, i uzneo je na presto – kao prvu pratilju Mirjane Marković. Taj gest razmene simpatija i poštovanja, izraženog kroz zubate osmehe, koalicioni partner Velja je propratio u vrlo kontrolisanom stanju. Dakle, niti mačo-nabacivanje ispod pregovaračkog stola, niti proste reči pred medijskim svatovima. Kao da je hormonski Čačanin ponešto naučio od asketske uzdržanosti koštunjavog „vladike desnog centra”.

E, sad, ne želeći da budu na margini događaja koji se krčkaju na poslovično vrelom beogradskom asfaltu – definitivno pocepani! – napredni radikali i nazadni radikali su odlučili da promovišu supernovi trend: unutarstranačko bratimljenje i mirenje...

Tako je Nikolić prigrlio Vučića i oprostio mu njegovo višenedeljno femkanje i kalkulacije na relaciji Dobanovci–Batajnica i poslao ga u Hrtkovce da čekira kartu mira za železnički transport u Kninu.

A u suprotstavljenom radikalskom taboru, Krasić i Todorović su izgladili nesporazume na relaciji Hag–Hvar, tako da sada mogu na zajedničko letovanje u Hag, a na još zajedničkije suđenje na Hvaru.

U atmosferi sveopšteg ekumenstva, naravno da su u Srbiji bez patrijarha morali da se dogode i epizodni antihristi! Ta uloga je, „po difoltu” (izraz njihovih portparola) pripala Biljani Srbljanović i Čedi Jovanoviću, koji su se – ispraćajući odlazećeg američkog ambasadora – dohvatili za kosu i partijsku kesu, za mandate i knjigovodstvo, za humanoidno tajkunstvo i ostalu logistiku koja je Biljani nedostajala, dok je Čedi toliko pretekla da je otekla na Mikonos, tradicionalno uporište srpskih liberalnih telohranitelja i građanski patrijarhalnih dadilja.

Ipak, hirovita Bilja se već brže-bolje oglasila lojalističkim izjavama – te zato ne treba sumnjati da će proces totalnog pomirenja doživeti totalno ispunjenje. U celini i celosti, što reče rodonačelnik slobodne ljubavi u nejebavajućoj Srbiji – legendarno živi Žika Obretković.