Нема разлике између Шешеља и напредњака

Хртковци су поново у жижи радикала. Одани Шешељу и одметници утркивали су се јуче, 9. новембра, за наклоност Срба на локалним изборима у том селу. Тренутно, одметници су однели превагу, прошетали су селом, организовали скуп, са којег је Александар Вучић поручио да није дошао да се извини Хрватима него Србима јер за њих, како је рекао, нису довољно урадили. Нико из власти (постмилошевићевске) није реаговао, ни да каже шта се то догађало у Војводини да је преко 70 одсто Хрвата до краја 1993. напустило Србију, нити да оде у Хртковце и тамо се јавно одрекне Милошевићеве политике према Хрватима. Иако није вредно колико би било када би извињење упутио неко из актуелне власти, имам потребу да се извиним свим Хрватима и Мађарима који су били приморани да напусте своје куће, а Хрватима, Мађарима и Србима староседеоцима из Хртковаца и Голубинаца који су се држали заједно у време радикалског терора, који је свесрдно подржавао Милошевићев режим, специјално хвала на храбрости, солидарности и људскости у време када је најтеже било заштитити суседа несрпског порекла. Хвала Јулијани, Ејићу, Момићу, Пери и многим другим житељима поменутих, а и других села у Војводини, за наду коју су ми дали у време када је у Србији готово није било.

Као активиста за људска права свакодневно сам пратила шта се догађа на подручју људских права, од избијања рата у Хрватској, и о томе сам редовно обавештавала јавност и институције Србије. Прилика је да подсетим да су радикали, осим што су масовно учествовали у рату у Хрватској и у БиХ тако да нема готово ниједног ратног злочина а да међу извршиоцима нема добровољаца радикала, били веома активни у Војводини. Почев од маја 1992. до збега Срба из Крајине, током и након хрватске операције „Олуја”, радикали су били страх и трепет за војвођанске Хрвате и Мађаре. Током 1993. године, много пута била сам присутна када су избеглице, у организацији радикала, упадале у хрватске куће, тражећи да им Хрвати испразне куће, и да оду у „своју лијепу”. Петог августа, на граничним прелазима Сремска Рача и Павловић ћуприја радикали су организовано дочекивали избегле Србе из Крајине и упућивали их у Хртковце и друга села у којима је још остало Хрвата. Тог дана најпре сам била у Сремској Митровици, у спортској хали, са мировном активисткињом Бранком, где смо делиле млеко избеглицама, а потом сам отишла у Хртковце и тамо затекла хаос. Избеглице су улазиле у хрватске куће, није било случаја да су грешком ушле у српску кућу. У Јулијанином дворишту покушавала сам да их убедим да потраже смештај од Комесаријата за избеглице. За њих су радикали били и комесаријат и држава, а они су их упутили да „преузму” куће Хрвата. Ипак, тог пута било је другачије него ранијих година. Два дана касније, неочекивано, и први пут, Милошевићева полиција се спустила у села са задатком да заустави избацивање Хрвата из њихових кућа. Милошевић је тада свету хтео да покаже да Хрватска протерује Србе, а да Србија не врши одмазду над домаћим Хрватима.

То што Шешељ и његов тим одбране на суђењу пред Хашким трибуналом негирају да су имали било какве везе са прогоном Хрвата из Војводине, посебно из Хртковаца, празна је прича и неуверљива и за саме радикале. Знају они шта су радили и према чијем налогу. У томе су и данашњи одметници учествовали. Оцене Шешељеве одбране да је приликом унакрсног испитивања сведока оптужбе Ејића, Србина из Хртковаца, и Еве Табо, демографкиње Хашког трибунала, Шешељ доказао да прогона није било а да је застрашивање Хрвата спроводио Српски покрет обнове, чији је председник био поменути сведок Ејић, празне су и неубедљиве и за неупућене. Ма шта мислила о политици Вука Драшковића, морам да кажем да су на почетку рата, у време радикалске хајке на Хрвате и муслимане, чланови локалних одбора СПО у Санџаку и у Војводини штитили своје несрпске комшије. Да СПО у Прибоју није јавно устао у заштиту муслимана, било би им горе него сјеверинским муслиманима. Било је светлих примера и међу радикалима. У Хртковцима, када су чланови локалног одбора СРС-а добили задатак да Хрвате третирају као непријатеље, један се побунио и напустио странку. То је био Момић. Он је, поред Ејића из СПО, био у делегацији грађана која је од тадашњег савезног министра правде Тибора Варадија и министра за људска права Момчила Грубача тражила заштиту својих суседа Хрвата и Мађара од радикала и екстремних избеглица које је предводио Раде Чакмак. То су чињенице о Хртковцима и радикалима. Нема ту разлике између Шешеља, радикала и одметника. То је била њихова политика и пракса. Они имају заједничку прошлост, коју још нису отворили. То је лепо написао новинар „Преса” Светомир Марјановић, у коментару 5. новембра 2008. године, речима да напредњаци (одметници) „сву своју прљавшину из времена Шешеља морају да оперу, јавно...”.Отворила им се прилика.

извршна директорка Фонда за хуманитарно право