Умеће размишљања на енглеском

Милан Мумин, један од најупечатљивијих аутора на домаћој и регионалној рок сцени, бивши фронтмен новосадских „Лав хантерса”, активно ствара и живи у музици и последњих пет година. Селидба у САД и гомила свакодневних обавеза није утицала на креативност музичког хероја из Новог Сада. Штавише, подстакла му је жељу да се опроба у Њујорку, једној од престоница светске музике. У оквиру својих наступа у Србији, у децембру и јануару, Мумин планира да нас прописно загреје својим, до сржи, искреним свиркама.

Стиче се утисак да су се „Love Hunters” (не)званично растали у моменту када су имали још много тога да кажу на нашој музичкој сцени. Зато се и намеће логично питање: нови бенд – наставак „Хантерс” идеје, нов концепт или нешто треће, а Милан Мумин у разговору за „Политику” одговара:

– Као прво, имам два нова бенда. У Америци су то „Undercover Maniacs”, који су већ били бенд, па су ме примили у своје скуте, јер нису ни имали својих ауторских песама. Вазда су свирали неки фјужн џез, симфо рок и они су бенд са којим сам у Америци током маја ове године и снимио свој први соло албум. Логично је да то са новим људима и из друге сфере звучи другачије, али не бих рекао пуно. Оно што, пак, звучи слично бенду „Love Hunters”, а, по мишљењу многих, и по мени још боље, свакако је мој новосадски бенд „Moomin”. То није ништа чудно, јер је један од мојих најбољих пријатеља и једна од мојих највећих узданица, бубњар Иља Тандерман поново за бубњевима, а свирао је на „Хантерс” првенцу „Everclassic". Морам, онако из невезуше, да нагласим да сам овом новосадском поставом јако задовољан. Чине је још и басиста Милан Тодор Тодоресков и гитариста Пајакофски. Албум „Undercover Maniacs” је скоро готов, а продуцирао га је БрусГогин. Ових дана завршавам постпродукцију новог албума, у чувеном њујоршком „Аватар” студију, са још чувенијим мастеринг техничарем Фредом Кеворкијаном. Све ће се, вероватно, до краја новембра наћи прво наwww.myspace.com/muminmilan, milanmumin.com и itunes.com, док ћемо компакт дискове издавати почетком идуће године, у издању... видећемо још кога.

Са ким сте од многобројних пријатеља и даље најчешће у контакту?

Са свима са којима сам и раније био остао сам у контакту. Са фамилијом, мојим драгим пријатељима из детињства, старим и новим бендом, нашим братским бендовима, „Атеистима”, „Нередима”, ГББ ом, „Збогом Брус Ли”... Од јавних личности, ту су моји стари пријатељи: Ненад Чанак, Иван Влатковић, Бане „Сокак” и многи други.

У нашој земљи имали сте статус „јавне личности”, посебно у Новом Саду. У Америци сте почели као један од милиона сличних. Које су, по Вашем мишљењу, предности и мане једне и друге околности?

У то време, крајем 2003, обревши се у посети тетки у Сан Франциску, сазнао сам да као музичар могу аплицирати за зелену карту, што сам мало касније и учинио. Иако сам много путовао и у време кад наш народ није могао нос да промоли из земље, никад нисам нигде живео дуже и то ми је мало представљало изазов. Најискреније, желео сам да видим од каквог сам материјала, и нисам се обрукао. Ни вас, ни себе.

Ник Кејв је једном приликом изјавио да обожава, како каже, депресивни Лондон, јер га је та атмосфера „приковала” за столицу и натерала да постане бољи уметник, писац и човек. Шта сте Ви добили а шта изгубили одласком у САД?

Одлично питање, и на правом месту. Радећи све те „дивне” послове, као и сви остали, био сам са друге стране, страшно инспирисан. Знајући динамику свог рада, стваралаштва, схватио сам да сам створио готово дупло више него што бих за то време створио у Новом Саду. То ми је, уједно, највећа сатисфакција.

Да ли Вам величина Њујорка (у географском и симболичном смислу) помаже или одмаже у односу на Нови Сад, где је све некако било ту, надохват руке?

Живим у једном супер крају по имену Асторија где ми је, опет некако, све надохват руке. Пуно је ту Грка, Хрвата, Италијана, нас, а Асторија, уз Џексон Хајтс, важи за најизмиксанији део Њујорка, који је и сам огроман микс. Мало се има времена, и то ми невиђено смета, али се онда човек извешти, да га некако боље искористи. То за мене не важи.

Пратите ли актуелну светску и домаћу музичку сцену?

Сјајна је ситуација са бендовима у нас, боља него преко, али се као стари проблем јавља опет организација, издаваштво, итд. Пуно бих поздравио то што се порадило на продукцији, тако да сад уз једног Адама и Мајкића имате још пуно младих продуцената, попут Фипе Влатковића, који ће тек да покажу шта знају, За саме бендове се, бар у Новом Саду, никад нисам плашио. Ту су сјајни „Митисерс”, па „Пролеће”, па „Рингишпил”, „Перо деформеро”, „Руке увис”, „Лост пропелерос” , па „Тона”… маса тога...

Домаћој публици никад доставаших бритких, срчаних иискрених наступа. Можемо ли очекивати још неки наступ у Србији пре краја 2008?

Наравно, у склопу промоције албума и свега тога, опет сам тамо у децембру и јануару, тако да ће бити поливања, на све стране. Где тачно, још ћемо видети, али сасвим сигурно – Нови Сад и Београд.

Ви сте познати као човек који „размишља” на енглеском језику, по мишљењу многих једином правом језику за рокенрол.

У прво време, давне 1983, када сам и направио први бенд „Ибис”, наравно да је то био велики проблем. Временом се та фрустрација претворила у огромну предност, за шта је и данас сматрам. Интимно сам поносан кад видим колико младих бендова данас пева на енглеском.

Пропутовали сте велики број земаља и стекли увид у многе музичке сцене. Колико се приступ бављења музиком разликује по регионима?

Не верујем да има пуно разлике. Младим и новим бендовима свуда је тешко. Мора страховито пуно да се уложи да би се једном, можда, тек део вратио. Негде је, наравно, лакше због стандарда државе, већег улагања у културу, итд. Али, сваки прави бенд и због себе мора крв да пропљује!