Ах, тај ММФ

У оздрављење ваше економије одмах треба приступити тврдом буџетском ограничењу и свођењу дефицита на најмању могућу меру, смањењу опште и јавне потрошње, јачању извоза, вођењу избалансираних платнобилансних позиција, одговорне курсне и антиинфлационе политике, рестриктивној монетарној и кредитној политици, јачању контролне улоге централне банке и регулаторних тела, либерализацији тржишта...

Ово би укратко могао да буде сиже стандардног рецепта који Међународни монетарни фонд прописује земљама чије економије западну у поприличне привредне тешкоће и проблеме са спољним дугом. Свима осим матичној земљи у којој ради и постоји већ шездесет и кусур година. Основан са идејом да буде потпора и помагач свим, а нарочито малим и земљама у развоју. Време је учинило своје. ММФ се, баш као и идеја о оснивању Уједињених нација, претворио готово у жандарма чији су се методи извлачења земаља из економских криза често претварали у сушту супротност, изазивајући још теже ломове.

И поред „живог” ММФ-а, Америци се догодила финансијска катаклизма. Њен дефицит се ближи суми од 11.000 милијарди долара. Сасвим близу вредности једногодишњег националног колача, али глас упозорења из Вашингтона, где му је седиште, није се чуо. И ко би га услишио.

Када је амерички финансијски цунами, рушећи све пред собом, стигао и на обале Европе и када су се монетарне власти највећих земаља, попут Немачке или Енглеске, дигле на ноге не би ли спречиле веће штете на свом терену, не водећи много рачуна о интересима и проблемима малих чланица, из уста председника Чешке Вацлава Клауса, који је прошле седмице боравио код нас, чуо се предлог да ММФ и његову посестриму Светску банку треба једноставно – укинути. Време их је, рекао је Клаус, коме је економија јача страна политичког живота, прегазило. Чист су реликт – прошлости.

Али, гле чуда. Ми још од краја лета, најпре упола гласа, а потом и све гласније, почесмо да призивамо ММФ. Његова мисија је код нас боравила у редовним консултацијама крајем септембра. Добро упућени кажу да смо јој тада дали неку врсту списка жеља за 2009, а нарочито о пројекцији буџета. Исти гласови кажу да су се стручњаци ММФ-а накострешили на оно што су показале њихове рачунице. Израчунали су да нам је за све оно што смо планирали да потрошимо у 2009. потребно додатних осам милијарди евра и да Србија иде на свих 4,9 одсто дефицита буџета ионако скромног бруто домаћег производа.

Примените, за почетак, став један овог текста.

Али, не лези враже. Док политички и државни званичници мудрују, кријући се иза својих институција, гувернер НБС Радован Јелашић, коме је ММФ потребан као дубл играч у обуздавању прекомерне јавне потрошње и за вођење одговорније антиинфлационе политике, поједини угледни економски стручњаци истичу да је Србији ММФ потребан не само за савете, већ и за класичну финансијску помоћ.

Разлози сасвим очевидни. Због слома светских финансија и све оштрије рецесије, пара за земље као што је Србија – нема. Или не колико јој треба, а не зна или неће да се потруди да приволи стране инвеститоре да их баш у њу уложе. Уз то, кажу, да су позајмице од ММФ у овом часу јевтиније од комерцијалних банака. Да се и не спомињу некакви посредни бенефити – наводно земљама које имају аранжман са том светском позајмном касом расте кредитни рејтинг. Није – него. Када је некој држави под туторством, макар то био и ММФ, расла нумера. Али, то није од пресудне важности.

На крају јавља се Украјина и зајми од ММФ-а 16,4, а Мађарска из разних извора свих 26 милијарди долара. Дотле, Исланд, коме прети прави финансијски потоп, месецима није тражио помоћ од „неутралног” ММФ-а, већ је руке пружао према Москви, а Пакистан – према Кини. И Исланд се, према последњим вестима, преломио – узео је од ММФ-а чак 2,1 милијарду долара. Хоп! За почетак мора да подиже уместо да спушта камате.

Ми, на срећу, или на жалост, имамо веома богато и свеже искуство са ММФ-ом. Коначно крајем 2006. исцурио је последњи трогодишњи финансијски аранжман. Вратили смо му превремено силне милионе долара, јер су његове паре постале скупље од комерцијалних позајмица. И сада је „омражени” ММФ поново ту, али на наш позив. Да му продужимо – живот и дамо нову наду у његову неопходност.