Професорка за „менталне мапе”

Да је случај пожелео да Београђанка Светлана Вучковић средином деведесетих година прошлог века не проведе сате и сате на Дефектолошком факултету са повезом преко очију како би себи што боље представила шта значи бити слеп, двадесет двоје ученика земунске школе за ђаке оштећеног вида „Вељко Рамадановић” данас не би имало на располагању врсног перипатолога – професорку оријентације и самосталног кретања.

Стеван, слеп од рођења, вероватно не би одлучно узимао бели штап, а са њим и сопствени живот у своје руке, Тамара не би знала да стигне до продавнице, школе и другарица сама-самцијата и без последица, а Никола се можда не би надао да ће једног дана самостално отићи на концерт. Рад с „наставницом Цецом” омогућава им да се успешно сналазе и крећу на локацијама које су им неопходне за квалитетан живот.

– За слепе је посебно важно да им неко покаже простор када се запосле. Перипатолог би у свакој непознатој ситуацији требало да изађе на трасу да им објасни оријентире, за које је пожељно да су стално присутни у простору – каже Светлана, која сама предаје овај изборни предмет и стога не може да постигне да узме више ученика. Списак заинтересоване деце је подугачак, а помоћи мало: чак и студенти дефектологије не залазе често у земунску школу.

– Сада је на држави да пошаље људе са Дефектолошког у иностранство на додатну обуку из перипатологије. Значило би ми да имам још сарадника. Много више деце би могли да обучимо и увежбали бисмо више локација у граду – каже Светлана.

Једина у Србији која се интензивно, с пуним радним временом, бави перипатологијом, она децу у земунској школи прво научи да ослушкују „говор околине”, потом да „пробуде” преостала чула, а онда и да адекватно користе бели штап, што је за слепа и слабовида лица код нас основна техника самосталног кретања, при чему је основно правило да нога не сме да буде на тлу док га штап пре ње није испитао. Нека деца, додуше, теже прихватају ово бело помагало, јер оно неретко етикетира слепу особу и нарушава јој анонимност, мада Светлана наглашава да никада није имала негативна искуства са суграђанима. У свету су и четвороножни помоћници стандард.

– Животна ми је жеља да и овде заживи кретање са псом водичем, јер ипак је другачије када је испред вас неко ко види, а не само штап. У те сврхе прво треба оспособити велики број перипатолога и дресера паса, а процес такође кочи и законска регулатива, која за сада не предвиђа да човек са оштећеним видом може са псом да уђе у превоз, продавницу, кафану, хотел... – каже Светлана и додаје да се не треба плашити особа с белим штапом, јер владају техникама правилног заобилажења.

Нико у Србији за сада не користи ни „пери-гајд”, направу са сензорима која региструје препреку у нивоу тела уз помоћ ласерских зрака и ултразвука, и упозорава на њу и пиштањем и вибрацијама.

Иако су програми индивидуални, свако се дете у просеку обучава око три године, али ће се оно данас-сутра сасвим равноправно носити са својим вршњацима ако се упише у неку „обичну” школу, јер ће се потпуно самостално кретати. И родитељи су на Цециним часовима драги гости, будући да и они треба да науче да по потреби објасне простор свом детету.

Како објашњава наша саговорница, када бисмо извесно време провели затворених очију, почела би да нам се изоштравају чула додира, осећаја подлоге при ходу, слуха, препреке, укуса... Тако бисмо, примера ради, запамтили пешачки прелаз по мирису пецива из оближње пекаре или по шахту на углу, промаја у подземном пролазу или крај живе ограде „казала” би нам када треба скренути, а за коректно држање правца могао би да нам послужи чак и ехо од пуцкетања прстима, али и оријентири попут ветра и сунца. Пету станицу од школе за слепу и слабовиду децу препознали бисмо по кретању аутобуса на низбрдици.

Према речима Вучковићеве, велики је успех за слепе када коначно победе жесток страх од улице, који је сасвим природан када се узме у обзир то да штап не штити у пределу главе и да на улици вребају бројне опасности, попут паркираних аутомобила, ниско постављених рекламних паноа, отворених шахтова и превисоких ивичњака. Отворена врата су такође страховита опасност за дете, а свако се бар једанпут удари у животу, услед чега понекад може да се јави страх од самосталног кретања.

Светланино занимање спада у најодговорнија која постоје:

– Замислите да дете добро не оспособим да препозна степенице – најблажа варијанта је поломљена рука. Или, да га научим да се усмери погрешно на саобраћајници. Затворите очи на тренутак и размислите о томе како бисте прешли улицу и купили себи хлеб да не видите – каже она.

Када деца науче да се крећу школским двориштем и објектима школе, прелазе на околне улице и градски превоз, где стичу и прве лекције из социјалне оријентације. Центар Земуна и аутобуска станица две су обавезне локације, а дете се после по потреби изјашњава о томе које још жели да увежба. Малишани на часовима памте одређене оријентире, које касније утврђују наглас и праве „менталне мапе”, а цртају и праве планове тих простора на специјалним фолијама, у које уписују опасне тачке. Цеца касније проверава да ли је дете у потпуности схватило простор по коме се креће, стављајући га у тест ситуације.

Када дете први пут дође на обуку, Цеца му покаже једног мецу-маскоту са огромним црвеним срцем на грудима, каже му да и оно, баш као и играчка, има такво велико срце, као и то да верује да дете може да савлада сваку локацију коју зажели. На крају им меца отпева једну победничку песму, машући срцем. Тако Цеца храбри децу, јер њихови су страхови велики: неки малишани се јако дуго држе за своју професорку у страху да се пусте.

– Када бих се поново родила, опет бих била перипатолог. Ниједна плата не може да ми надокнади задовољство које осетим кад видим како ми се дете само креће улицама. Са њима имам другарски однос пун узајамног поверења. Постајемо нераскидиви пријатељи, баш као да смо у сродству – закључује Светлана.