„Вре­ње” ку­пац Ста­ре ше­ће­ра­не

Др­жа­ва Ср­би­ја ни­је ис­ко­ри­сти­ла пра­во пре­че ку­по­ви­не та­ко да је фир­ма „Вре­ње” про­гла­ше­на за куп­ца „Пр­ве срп­ске фа­бри­ке ше­ће­ра Ди­ми­три­је Ту­цо­вић 1898” у Рад­нич­кој ули­ци број 3. То је на свом сај­ту об­ја­ви­ла Аген­ци­ја за ли­цен­ци­ра­ње сте­чај­них управ­ни­ка.

Јав­но над­ме­та­ње за ку­по­ви­ну тог пред­у­зе­ћа у сте­ча­ју ко­је се на­ла­зи из­ме­ђу „Ада мо­ла” и Хи­по­дро­ма Бе­о­град одр­жа­но је 11. ју­на ка­да је „Вре­ње” да­ло по­ну­ду од 690 ми­ли­о­на ди­на­ра, а по­чет­на це­на би­ла је око 680 ми­ли­о­на.

– Ка­ко Ре­пу­бли­ка Ср­би­ја, у скла­ду са За­ко­ном о кул­тур­ном на­сле­ђу, ни­је ис­ко­ри­сти­ла пра­во пре­че ку­по­ви­не, сте­кли су се усло­ви за про­гла­ше­ње нај­бо­љег по­ну­ђа­ча на јав­ном над­ме­та­њу за куп­ца – сто­ји на сај­ту је Аген­ци­је.

На про­сто­ру Ста­ре ше­ће­ра­не на­ла­зи се 18 не­по­крет­но­сти од ко­јих нај­ма­ња има 37 ква­драт­них ме­та­ра, а нај­ве­ћа 3.716 ква­дра­та. Ме­ђу објек­ти­ма је и онај под за­шти­том др­жа­ве у ком је по­зо­ри­ште КПГТ, ко­је је од 2021. го­ди­не град­ска уста­но­ва.

Сва та имо­ви­на је у гра­ђе­вин­ском ком­плек­су спо­ме­ни­ка кул­ту­ре „Фа­бри­ка ше­ће­ра”, кул­тур­ног до­бра од 1984. го­ди­не, као и у окви­ру про­стор­но кул­тур­но-исто­риј­ске це­ли­не „Топ­чи­дер” ко­ја је кул­тур­но до­бро од из­у­зет­ног зна­ча­ја од 1987.

Пре че­ти­ри го­ди­не по­сто­ја­ла је иде­ја да град от­ку­пи ин­ду­стриј­ске објек­те у окви­ру ше­ће­ра­не и да се ту на­пра­ви та­ко­зва­ни кул­тур­ни ди­стрикт – у ко­ме би свој „кров над гла­вом” на­шли умет­ни­ци, сли­ка­ри, ва­ја­ри, му­зи­ча­ри… Би­ло је за­ми­шље­но да ту осим умет­нич­ког по­сто­је и ко­мер­ци­јал­ни са­др­жа­ји, по­пут ре­сто­ра­на. Али, та иде­ја ни­је ре­а­ли­зо­ва­на.

Та­ко је са­да Ста­ра ше­ће­ра­на оти­шла у ру­ке вла­сни­ци­ма „Вре­ња” ко­ји по­слу­ју на ис­тој адре­си – у Рад­нич­кој 3, а ба­ве се и из­град­њом стам­бе­них и не­стам­бе­них згра­да. Пре­ма пи­са­њу ме­ди­ја, та фир­ма по­зна­та је по ни­зу по­сло­ва ко­је је ра­ди­ла за др­жа­ву, ме­ђу ко­ји­ма је и ре­кон­струк­ци­ја згра­де по­ли­ци­је у Љер­мон­то­вље­вој ули­ци.

Ка­ко се мо­гло чу­ти, про­стор ше­ће­ра­не већ је ви­ђен као ме­сто на ко­ме ће се ши­ри­ти Бе­о­град на во­ди. Да ли то зна­чи и да ће на том ме­сту мо­ћи да се гра­де стам­бе­ни и по­слов­ни објек­ти или ће ипак не­што оста­ти са­чу­ва­но већ уве­ли­ко се на­ме­ће као пи­та­ње.

Али, ка­ко је „По­ли­ти­ка” пи­са­ла, све док и зва­нич­но из­ме­на­ма про­стор­ног пла­на под­руч­ја по­себ­не на­ме­не Бе­о­гра­да на во­ди не бу­де об­у­хва­ћен и тај део чу­ка­рич­ке те­ри­то­ри­је за Ста­ру ше­ће­ра­ну се при­ме­њу­ју пра­ви­ла из Пла­на ге­не­рал­не ре­гу­ла­ци­је Бе­о­гра­да ко­јим је тај про­стор на­ме­њен за кул­тур­не са­др­жа­је.

До са­да је би­ло ви­ше по­ку­ша­ја да се ова фа­бри­ка про­да, али су они би­ли не­у­спе­шни.

По­след­ња по­ну­да би­ла је из­не­на­ђе­ње за мно­ге па су чак и по­је­ди­ни по­ли­ти­ча­ри ре­а­го­ва­ли на њу. Ме­ђу њи­ма је био и Го­ран Ве­сић, ми­ни­стар гра­ђе­ви­нар­ства, са­о­бра­ћа­ја и ин­фра­струк­ту­ре, ко­ји је ре­као да је сте­чај­ни управ­ник жу­рио са про­да­јом тог ком­плек­са за ма­ле па­ре, и био је уве­рен да ће др­жа­ва ис­ко­ри­сти­ти пра­во пре­че ку­по­ви­не. Али, она то ни­је учи­ни­ла као што то ни­је ура­ди­ла ни про­шле го­ди­не ка­да је про­дат спо­ме­ник кул­ту­ре – по­слов­на ку­ла „Ге­некс”.

Из­град­њу фа­бри­ке омо­гу­ћио је краљ Алек­сан­дар Обре­но­вић, на осно­ву За­ко­на о пот­по­ма­га­њу до­ма­ће ин­ду­стри­је из 1898. Та­да су се на оглас о из­град­њи ин­ду­стриј­ског ком­плек­са ја­ви­ли и за­ин­те­ре­со­ва­ни из Ја­па­на, Бел­ги­је, Ен­гле­ске, Не­мач­ке и Аустри­је. А по­вла­сти­це су до­би­ли Ал­фред Ха­ке, ин­же­њер из Маг­де­бур­га, Ју­ли­јус Гол­дшмит, кон­зул и бан­кар из Лугс­ха­фе­на, и Макс Вај­ншенк, ин­ду­стри­ја­лац из Ре­ген­збур­га, глав­ни ак­ци­о­на­ри ве­ли­ке фа­бри­ке ше­ће­ра у Ре­ген­збур­гу. Они су осно­ва­ли фир­му „Кра­љев­ско срп­ска по­вла­шће­на фа­бри­ка ше­ће­ра у Бе­о­гра­ду, Ха­ке, Гол­дшмит и Вај­ншенк”.

Фа­бри­ка је у вла­сни­штву стра­ног ка­пи­та­ла би­ла од 1899. до 1918. го­ди­не, али је због не­рен­та­бил­но­сти про­из­вод­ни про­цес у фа­бри­ци за­у­ста­вљен 1902. У Пр­вом свет­ском ра­ту ше­ће­ра­на је те­шко оште­ће­на, а по­том је пре­шла под упра­ву срп­ског Ми­ни­стар­ства прав­де. У њи­хо­вом „вла­сни­штву” би­ла је до 1925. го­ди­не и та­да до­би­ја на­зив „Др­жав­на фа­бри­ка ше­ће­ра на Чу­ка­ри­ци”. У бом­бар­до­ва­њу 1941. го­ди­не по­но­во је оште­ће­на, а опљач­ка­на је у то­ку по­вла­че­ња не­при­ја­тељ­ских тру­па. Од 1945. го­ди­не до по­чет­ка де­ве­де­се­тих 20. ве­ка фа­бри­ка је би­ла у дру­штве­ном вла­сни­штву. Ин­ду­стри­ја ше­ће­ра и вре­ња „Ди­ми­три­је Ту­цо­вић” 1969. го­ди­не по­ста­је део По­љо­при­вред­ног ком­би­на­та „Бе­о­град” (ПКБ). Ше­ћер, ка­ко онај си­тан та­ко и у коц­ки, на Чу­ка­ри­ци се про­из­во­дио до 1983. го­ди­не, по­сле че­га су ка­пи­је за рад­ни­ке за­тво­ре­не.

Фа­бри­ка је од 2007. го­ди­не би­ла у сте­ча­ју.