Становништво старе Србије

Фототипско издање књиге „Стара Србија и Македонија” Спиридона Гопчевића (1855-1928), недавно објављена у издању Народне и универзитетске библиотеке „Иво Андрић” из Приштине, представља значајан спис са путовања које је аутор, истакнути писац, ратни извештач, новинар и дипломата, предузео крајем 19. века. Путовао је са намером да попише народе и утврди коме би требало да припадну територије Отоманског царства, које је у то време било на измаку снага.

Према речима Лидије Бачкалов, уредника издавачке делатности Библиотеке „Иво Андрић”, Спиридон Гопчевић био је један од најпоштованијих људи свога времена. Инсистирао је на објективности, иако је његово путовање организовао Димитрије Петров, Бугарин, због прављења етничке карте старе Србије и Македоније, која би, ако је то могуће, „превагнула” на бугарску страну.

– Проценили смо да књига завређује ново издање, јер је проблем тог краја актуелан и данас. Тада су интересне групе биле Србија, Бугарска, Грчка, Аустроугарска и Русија, а данас су се променили актери – сматра Лидија Бачкалов.

Спиридон Гопчевић у књизи у првих 30 поглавља описује своје путовање по Старој Србији и Македонији у току 1888. године, а у другом делу књиге анализиран је српско-бугарски спор око тих области.

– Гопчевић је после рада на терену установио етнографску карту тог краја и унео 2.000 нових термина који су раније били аустроугарског порекла. Увек је инсистирао на објективном приступу у проучавању. Књига је прво објављена на немачком језику, а ускоро и на српском, у преводу Милана Касумовића – каже Лидија Бачкалов.

У свом истраживању, истиче Бачкалова, Гопчевић је наглашавао да није потпадао под емоције, него да се научно и прецизно бавио проучавањем народа у том делу Балкана. Био је свестан чињенице да би Србији можда обезбедио тренутну корист ако би фалсификовао податке, али би јој тиме нанео дуготрајну штету.

– С обзиром на то да је тај посао наручио Бугарин Петров, у кога Гопчевић није имао поверења, са собом је на пут понео и отров, који би попио у случају да Бугари, незадовољни резултатима, почну да га муче. Међутим, иако се на крају испоставило да је етнографски резултат био повољнији за Србију, Петров му је поштено одао признање, тако да је Гопчевић страховао без разлога – говори Лидија Бачкалов.

Бачкалова сматра да књига пружа добру илустрацију како се мењала етнолошка карта тог дела Балкана, што је корисно и „обичним” читаоцима и научницима.

Према њеним речима, ова књига поново је угледала светлост дана само захваљујући труду Библиотеке „Иво Андрић”.

– Библиотека је од 1999. године премештена из Приштине у Народну библиотеку у Београду. Када смо предложили штампање Гопчевићеве књиге, нисмо наишли на разумевање у Савету за културу при Министарству за Косово и Метохију. Они инсистирају на томе да се објављују нове књиге млађих писаца. Мислим да је то погрешно, јер ми у фонду имамо старе и ретке књиге које и те како заслужују поновно читање. Неке су настале и пре Вукове реформе. То библиотеке треба да објављују, док штампањем нових књига треба да се баве издавачке куће – сматра Лидија Бачкалов.

Књига Спиридона Гопчевића одликује се једноставним и пријемчивим стилом путописне прозе, и често је базирана на непосредним разговорима са житељима Старе Србије и Македоније.

Спиридон Гопчевић је потомак имућне бродовласничке породице из Боке Которске. Школовао се у Бечу. Био је астроном, писац, ратни извештач и дипломата. Као младић, 1875. године учествовао је у херцеговачком устанку против Турака. Писао је за најистакнутије немачке часописе и заступао тезу да се дипломатијом може много више учинити за Србију, него оружјем. У Гопчевићевом завидном опусу остало је 18 опсежних брошура, један роман, пет новела, 250 војничких и поморских, 30 научних, 80 белетристичких и 1.300 политичких чланака, а објављени су у 70 разних часописа.