Чу­де­сна моћ непресушног извора воде код Кикинде

Мит о чу­де­сној мо­ћи во­де из ма­ле­не цр­кви­це Во­ди­це жи­ви ве­ко­ви­ма, под­јед­на­ко ду­го као и њен из­вор, чи­ји млаз вре­ме­ном не ута­њу­је. „По бож­јој во­љи је та­ко”, ко­мен­та­ри­шу по­се­ти­о­ци ове пре­ле­пе бо­го­мо­ље на­кон што с на­пу­ње­ним пе­то­ли­тар­ским пла­стич­ним ба­ло­ни­ма у ру­ка­ма из­ла­зе из цр­кви­це.

По­све­ће­на Све­тој Ве­ли­ко­му­че­ни­ци Ма­ри­ни, у на­ро­ду по­зна­тој као Ог­ње­на Ма­ри­ја, сме­ште­на је сре­ди­ном 19. ве­ка ду­бо­ко у исто­и­ме­ном де­лу ата­ра. Ве­ко­ви про­ла­зе а, ве­ра у ле­ген­ду о ис­це­ли­тељ­ским свој­стви­ма мла­за из ње­ног бу­на­ра, све је ја­ча.

Пр­ви цр­кве­ни за­пис у ко­јем се по­ми­ње овај пра­во­слав­ни храм по­ти­че из 1837. го­ди­не. У по­пи­су цр­кве­ног ин­вен­та­ра на­во­ди се из­ме­ђу оста­лог: „На про­сто­ру зва­ном Ва­лов, где из бре­га во­да су­зи, на­ла­зе се др­ве­ни крст и две ико­не и ко­ли­ба тр­ском по­кри­ве­на.” До­вољ­но ја­сна на­зна­ка да се ра­ди о не­ка­квом све­ти­ли­шту, али је не­по­зна­ни­ца да ли је из­вор усло­вио по­ди­за­ње ре­ли­гиј­ског објек­та или је за­хва­љу­ју­ћи цр­кви­ци у на­ро­ду ис­ко­ва­на ле­ген­да о ле­ко­ви­том мла­зу.

Ве­ра у бла­го­твор­но деј­ство во­де ко­ја ту из­ви­ре пот­кре­пље­на је усме­ним пре­да­њем ко­је ка­же да је ле­ко­ви­ти из­вор слу­чај­но от­крио бо­ле­шљи­ви па­стир, ко­ји је за­стао крај из­во­ра под бре­жуљ­ком да уто­ли жеђ, па по­том за­га­зио у во­ду. Оток на но­га­ма убр­зо је спла­снуо, а бол у тре­ну ми­нуо. Осе­тио је олак­ша­ње, па на­ред­них да­на за­ре­ђао с те­ра­пи­јом. Здра­вље му се на­гло по­пра­вља­ло, а по­том је не­у­мор­но, од ју­тра до мра­ка, ју­рио за ов­ца­ма.

Са­да­шње цр­кве­но зда­ње, пре­ма спи­си­ма СПЦ, по­диг­ну­то је 1865. го­ди­не. На ње­го­вом ју­жном зи­ду од­мах је угра­ђе­на пло­ча од цр­ве­ног ка­ме­на, на ко­јој је укле­са­на крат­ка по­ру­ка: „Срп­ска цр­кве­на оп­шти­на Ве­ли­ка Ки­кин­да – бо­ле­сни­ци­ма, 1865. г.” Де­це­ни­ју и по ка­сни­је на бу­нар је мон­ти­ра­на кла­сич­на руч­на пум­па, ка­ква је ту и да­нас. Кра­јем 19. ве­ка на ко­рак од цр­кве по­диг­ну­то је ар­хи­тек­тон­ски за­ни­мљи­во скло­ни­ште са ула­зом без вра­та и не­за­ста­кље­ним про­зо­ри­ма. Да бо­ле­сни и не­моћ­ни, хва­та­ју­ћи ред пред че­смом, ту, под кро­вом, ко­на­че.

До­ла­зе ов­де љу­ди и из дру­гих гра­до­ва и ино­стран­ства. Цр­кви­ца сва­ко­днев­но има го­сте. По­хо­де је сви, не са­мо по­бо­жни Ср­би пра­во­слав­ци, већ и ри­мо­ка­то­ли­ци, а по­нај­ви­ше Ма­ђа­ри и при­пад­ни­ци дру­гих ве­ра. Свра­ћа­ју и без­бо­жни, и сви се оба­ве­зно уми­ју, по­ква­се бол­на ме­ста на те­лу. Не од­ла­зе пра­зних ру­ку. Пре по­ла­ска на­пу­не фла­ше и бу­рад.

– Цр­кви­ца на Во­ди­ца­ма је све­га три ки­ло­ме­тра уда­ље­на од гра­да. Ни­је да­ле­ко, а ње­на во­да је пит­ка и пра­ви ме­лем. Ако не стиг­не­мо ра­ни­је, до­ла­зи­мо бар јед­ном ме­сеч­но – от­кри­ва­ју нам гра­ђа­ни.

Цео цр­кве­ни ком­плекс 1980. го­ди­не ста­вљен је под др­жав­ну за­шти­ту. Ово све­ти­ли­ште и сво­је­вр­сно ле­чи­ли­ште 11 го­ди­на ка­сни­је озва­ни­че­но је као исто­риј­ско кул­тур­но до­бро од по­себ­ног зна­ча­ја.

Ту­ри­стич­ка атрак­ци­ја

Цр­кви­ца на Во­ди­ца­ма мо­гла би да бу­де још при­влач­ни­ја за по­се­ти­о­це, због че­га у ло­кал­ној са­мо­у­пра­ви, у са­рад­њи са СПЦ, раз­ми­шља­ју шта да учи­не ка­ко би би­ла при­јем­чи­ви­ја. Њен ол­тар кра­се две ико­не чи­ји је аутор Сан­дра Стан­ко­вић. Пла­то­ом на за­рав­ни, до ко­јег во­де сте­пе­ни­це, до­ми­ни­ра ка­ме­ни крст из 19. ве­ка, ко­ји по­твр­ђу­је да је храм осве­штан. До ње­га се сти­же ла­ко и бр­зо ка­да се на из­ла­ску из Ки­кин­де, пре­ма Иђо­шу, од­мах иза мо­ста скре­не уле­во, па про­ду­жи ас­фал­том око ки­ло­ме­тар уз ка­нал ДТД.