Случајни сусрет из ког је букнуо живот

Научници су открили да је у једном тренутку пре око 1,9 милијарди година дошло до „случајног сусрета” захваљујући којем су касније настали сви облици живота на земљи, пише „Сандеј тајмс”.

Организам сличан амеби прогутао је бактерију која је развила способност да уз помоћ светлости ослобађа кисеоник. Та бактерија је вероватно требало да буде плен, али је постала део тела нападача а тиме истовремено и предак сваког дрвета или цвета на планети. Захваљујући овом сусрету развили су се сложенији облици живота и трансформисана је еволуција на земљи.

„Потомци тог мајушног организма испунили су нашу атмосферу кисеоником неопходним за животиње и у крајњој линији за људе”, објаснио је Пол Фалковски, професор биогеохемије и биофизике на Рутгерс универзитету у Њу Џерсију.

Веровало се да су се ови организми појављивали у више наврата. Међутим, јединствена природа овог догађаја постала је јасна током проучавања хлоропласта, тела у биљним ћелијама која апсорбују сунчеву светлост и користе је као енергију у производњи хранљивих материја и кисеоника.

Научне студије су показале да су гени у хлоропластима и протеини које они производе толико слични у свим биљкама, од најмањих алги до великих храстова, да мора бити да су сви директни потомци једне једине ћелије.

Група научника окупљених на Рутгерс универзитету једна је од неколико у свету које уз помоћ моћног научног оруђа као што је анализа ДНК откривају како је живот еволуирао на земљи од њеног настанка пре четири и по милијарде година.

Они су такође усавршили метод датирања древних стена уз помоћ радиоактивних изотопа, који може да покаже колико је кисеоника у атмосфери било када су те стене настале. Резултати указују да се примитиван облик живота појавио пре три и по милијарде година и то су били организми типа бактерије. А онда, пре више од 2,2 милијарде година, једна група, цијанобактерије, развила је способност да уз помоћ сунчеве светлости разлаже воду, производећи хранљиве материје и кисеоник.

Овај догађај је представљао прекретницу. Међутим, цијанобактерије су биле неефикасне, па је ниво кисеоника у ваздуху био минималан. Прошло је још неколико стотина милиона година до „случајног сусрета” који је допринео настанку биљака – сам временски распон говори о малој вероватноћи да се тако нешто уопште догоди.

Ник Лејн, истраживач са Универзитетског колеџа у Лондону, рекао је за британски лист да се полако употпуњује слика о животу који је настао кроз низ јединствених случајних догађаја: „Права фотосинтеза се развила само једном, а случајни сусрет из ког су настале биљке такође се десио само једном”.

„Како се кисеоник акумулирао, биљке су могле све више да расту. Животиње су еволуирале како су ови нови извори хране постали доступни”, објаснио је Лејн.

Једна од загонетки је била и зашто се кисеоник уопште акумулира у ваздуху – јер организми који користе кисеоник једу биљке које га производе. То би значило да се кисеоник користи онолико брзо колико се ствара.

Фалковски је утврдио да је много биљака које не поједу други организми, већ бивају трајно инкорпориране у стене геолошким процесима.

У мору, на пример, мртав морски фитопланктон тоне на дно и постаје део седимената који се претварају у стене. Фалковски рачуна да је у последње две милијарде година на овај начин око 15 милијарди тона угљеника из атмосфере „закључано” у земљиној кори.