Хрватска постаје реметилачки фактор региона

Одлука хрватског министарства спољних и европских послова да Андрију Мандића, Милана Кнежевића и Алексу Бечића прогласи непожељнима у Хрватској је погрешна. Штетне последице ове антиевропске одлуке у највећој мери имаће држава Хрватска и због тога би било најрационалније да председник Хрватске употреби свој ауторитет да се ова одлука повуче.

Повод за одлуку је факт да је Скупштина Црне Горе усвојила Резолуцију о геноциду у систему логора Јасеновац, Дахау и Маутхаузен. Резолуцијом се, поред осталог, осуђују геноцид и свако порицање геноцида у Јасеновцу, а 22. април се званично препознаје као Дан сећања на геноцид у Јасеновцу, који ће бити обележаван сваке године.

Две су последице одлуке о проглашењу Мандића, Кнежевића и Бечића непожељнима које ће директно штетити Хрватској.

Прва се тиче материје која је послужила као повод за одлуку. Недвосмислена осуда нацистичких и фашистичких злочина у Другом светском рату је једини цивилизовани и примерени став било кога на било којој тачки ове планете. Такав став не може и не сме бити условљен било чиме, па ни мотивима актера који иницирају расправу или усвајање документа о осуди тих злочина.

Не постоји други прихватљив колосек којим би се могло кренути, осим једног који подразумева да се у пола дана и у пола ноћи, у свим замисливим околностима, осуде злочини нациста и фашиста. Свако ко би покушао да крене неким другим путем у најмању руку ризикује да се такво делање третира као врста релативизације злочина о којима је овде реч.

Хрватска влада се данас суочава управо с овим проблемом – проглашавање тројице званичника из Црне Горе за непожељне у Хрватској због текста резолуције о осуди геноцида у Другом светском рату већ је и у самој Хрватској покренуло питање да ли актуелна хрватска власт релативизује нацистичке и фашистичке злочине из Другог светског рата.

Две су додатне напомене у односу на ову тезу.

Иако се текстом исте ове резолуције наглашава постојање система логора Јасеновац, Дахау и Маутхаузен, нико се ни из Аустрије, на чијој територији је функционисао логор Маутхаузен, нити из Немачке, где је формиран логор Дахау, није јавио да уради било шта слично ономе што је урадило хрватско министарство.

Разлог је очигледан – никоме у Немачкој и у Аустрији не пада на памет да на било који начин уђе у било какав покушај релативизације злочина из Другог светског рата. Уколико би се такав неко и појавио, последица би била трајно изопштење такве особе из бављења јавним пословима заједнице, а уз то и могућност кривичне одговорности.

Јасно је и да се у хрватској дипломатији промишљало о овим тезама, а доказ је следећа напомена. Кад се у целости прочита саопштење хрватског министарства о проглашењу три званичника из Црне Горе за непожељне особе, види се да се нигде у том саопштењу не помиње Резолуција о геноциду у систему логора Јасеновац, Дахау и Маутхаузен.

Наводи се да су Мандић, Кнежевић и Бечић системски радили на нарушавању добросуседских односа Црне Горе и Хрватске и да су континуирано злоупотребљавали Републику Хрватску у сврху унутрашњеполитичке борбе. То што у саопштењу нема слова којим би се дао јасан упут на Резолуцију о Јасеновцу значи да су хрватски званичници свесни ризика у који су се упустили овом одлуком.

Друга последица је могућност да се поводом ове нерационалне, антиевропске и штетне одлуке хрватског министарства управо власт у Хрватској почне третирати као потенцијални фактор дестабилизације у региону. Ова последица належе на два јасна оријентира којима се руководи актуелна постава у хрватском министарству спољних и европских послова.

Први везујемо за интензитет мера које је хрватско министарство спремно да примени. Проглашење званичника других држава непожељнима у својој држави је радикална мера која се примењује у екстремним ситуацијама. Немогуће је аргументовати да екстремну ситуацију представља то што су званичници друге државе својим делањем допринели да једна од кључних институција те друге државе резолуцијом осуди злочине из Другог светског рата.

За разлику од делања званичника Владе Хрватске, веома је добра и разборита реакција председника Скупштине Црне Горе на ову одлуку хрватског министарства. Он је поручио да Црна Гора неће предузимати никакве реципрочне мере и да Црна Гора остаје посвећена добросуседским односима с Хрватском. Позвао је и посланике хрватске скупштине да посете Црну Гору.

Други оријентир је идеолошки. Остављање и минималног простора за интерпретацију да појединим мерама хрватска влада релативизује нацистичке и фашистичке злочине је проблем по себи. Тај проблем има још већи потенцијал да у будућим процесима актуелну хрватску власт дефинише као реметилачки фактор за будућност региона у којем живимо.

Добра ствар у целокупној овој причи је што је, не помињући директно Резолуцију о Јасеновцу, Министарство спољних и европских послова Хрватске индиректно признало да је свесно аспеката који ову одлуку чине погрешном. То ствара наду да је могуће да се евидентира штетност те одлуке и да се она коригује, што би био заједнички интерес и Хрватске и Црне Горе.

Један од начина да се до тога дође, а моје мишљење је да је то и најбољи начин, јесте да председник Милановић јавно саопшти да је одлука министарства била исхитрена и да је треба што је могуће пре повући. Нужно се намеће питање реалистичности таквог сценарија, али ту процену остављамо времену.

За мене је кључно да би, уколико се рационално посматра цео процес који је водио ка спорној одлуци хрватског министарства, повлачење те штетне улоге највише позитивних ефеката имало за саму државу Хрватску. Такво делање би потом имало веома добре ефекте за даље политичке процесе у региону, а пре свега за пуну стабилност нашег региона.

Одсуство негативних реакција на резолуцију о злочинима у систему логора Јасеновац, Дахау и Маутхаузен из Аустрије и Немачке је путоказ за Хрватску. Осим уколико неко „инвентиван” из врха хрватске власти не поручи да је хрватска власт данас европскија и од аустријске и од немачке.

*Доктор политичких наука