Hrvatska postaje remetilački faktor regiona

Odluka hrvatskog ministarstva spoljnih i evropskih poslova da Andriju Mandića, Milana Kneževića i Aleksu Bečića proglasi nepoželjnima u Hrvatskoj je pogrešna. Štetne posledice ove antievropske odluke u najvećoj meri imaće država Hrvatska i zbog toga bi bilo najracionalnije da predsednik Hrvatske upotrebi svoj autoritet da se ova odluka povuče.

Povod za odluku je fakt da je Skupština Crne Gore usvojila Rezoluciju o genocidu u sistemu logora Jasenovac, Dahau i Mauthauzen. Rezolucijom se, pored ostalog, osuđuju genocid i svako poricanje genocida u Jasenovcu, a 22. april se zvanično prepoznaje kao Dan sećanja na genocid u Jasenovcu, koji će biti obeležavan svake godine.

Dve su posledice odluke o proglašenju Mandića, Kneževića i Bečića nepoželjnima koje će direktno štetiti Hrvatskoj.

Prva se tiče materije koja je poslužila kao povod za odluku. Nedvosmislena osuda nacističkih i fašističkih zločina u Drugom svetskom ratu je jedini civilizovani i primereni stav bilo koga na bilo kojoj tački ove planete. Takav stav ne može i ne sme biti uslovljen bilo čime, pa ni motivima aktera koji iniciraju raspravu ili usvajanje dokumenta o osudi tih zločina.

Ne postoji drugi prihvatljiv kolosek kojim bi se moglo krenuti, osim jednog koji podrazumeva da se u pola dana i u pola noći, u svim zamislivim okolnostima, osude zločini nacista i fašista. Svako ko bi pokušao da krene nekim drugim putem u najmanju ruku rizikuje da se takvo delanje tretira kao vrsta relativizacije zločina o kojima je ovde reč.

Hrvatska vlada se danas suočava upravo s ovim problemom – proglašavanje trojice zvaničnika iz Crne Gore za nepoželjne u Hrvatskoj zbog teksta rezolucije o osudi genocida u Drugom svetskom ratu već je i u samoj Hrvatskoj pokrenulo pitanje da li aktuelna hrvatska vlast relativizuje nacističke i fašističke zločine iz Drugog svetskog rata.

Dve su dodatne napomene u odnosu na ovu tezu.

Iako se tekstom iste ove rezolucije naglašava postojanje sistema logora Jasenovac, Dahau i Mauthauzen, niko se ni iz Austrije, na čijoj teritoriji je funkcionisao logor Mauthauzen, niti iz Nemačke, gde je formiran logor Dahau, nije javio da uradi bilo šta slično onome što je uradilo hrvatsko ministarstvo.

Razlog je očigledan – nikome u Nemačkoj i u Austriji ne pada na pamet da na bilo koji način uđe u bilo kakav pokušaj relativizacije zločina iz Drugog svetskog rata. Ukoliko bi se takav neko i pojavio, posledica bi bila trajno izopštenje takve osobe iz bavljenja javnim poslovima zajednice, a uz to i mogućnost krivične odgovornosti.

Jasno je i da se u hrvatskoj diplomatiji promišljalo o ovim tezama, a dokaz je sledeća napomena. Kad se u celosti pročita saopštenje hrvatskog ministarstva o proglašenju tri zvaničnika iz Crne Gore za nepoželjne osobe, vidi se da se nigde u tom saopštenju ne pominje Rezolucija o genocidu u sistemu logora Jasenovac, Dahau i Mauthauzen.

Navodi se da su Mandić, Knežević i Bečić sistemski radili na narušavanju dobrosusedskih odnosa Crne Gore i Hrvatske i da su kontinuirano zloupotrebljavali Republiku Hrvatsku u svrhu unutrašnjepolitičke borbe. To što u saopštenju nema slova kojim bi se dao jasan uput na Rezoluciju o Jasenovcu znači da su hrvatski zvaničnici svesni rizika u koji su se upustili ovom odlukom.

Druga posledica je mogućnost da se povodom ove neracionalne, antievropske i štetne odluke hrvatskog ministarstva upravo vlast u Hrvatskoj počne tretirati kao potencijalni faktor destabilizacije u regionu. Ova posledica naleže na dva jasna orijentira kojima se rukovodi aktuelna postava u hrvatskom ministarstvu spoljnih i evropskih poslova.

Prvi vezujemo za intenzitet mera koje je hrvatsko ministarstvo spremno da primeni. Proglašenje zvaničnika drugih država nepoželjnima u svojoj državi je radikalna mera koja se primenjuje u ekstremnim situacijama. Nemoguće je argumentovati da ekstremnu situaciju predstavlja to što su zvaničnici druge države svojim delanjem doprineli da jedna od ključnih institucija te druge države rezolucijom osudi zločine iz Drugog svetskog rata.

Za razliku od delanja zvaničnika Vlade Hrvatske, veoma je dobra i razborita reakcija predsednika Skupštine Crne Gore na ovu odluku hrvatskog ministarstva. On je poručio da Crna Gora neće preduzimati nikakve recipročne mere i da Crna Gora ostaje posvećena dobrosusedskim odnosima s Hrvatskom. Pozvao je i poslanike hrvatske skupštine da posete Crnu Goru.

Drugi orijentir je ideološki. Ostavljanje i minimalnog prostora za interpretaciju da pojedinim merama hrvatska vlada relativizuje nacističke i fašističke zločine je problem po sebi. Taj problem ima još veći potencijal da u budućim procesima aktuelnu hrvatsku vlast definiše kao remetilački faktor za budućnost regiona u kojem živimo.

Dobra stvar u celokupnoj ovoj priči je što je, ne pominjući direktno Rezoluciju o Jasenovcu, Ministarstvo spoljnih i evropskih poslova Hrvatske indirektno priznalo da je svesno aspekata koji ovu odluku čine pogrešnom. To stvara nadu da je moguće da se evidentira štetnost te odluke i da se ona koriguje, što bi bio zajednički interes i Hrvatske i Crne Gore.

Jedan od načina da se do toga dođe, a moje mišljenje je da je to i najbolji način, jeste da predsednik Milanović javno saopšti da je odluka ministarstva bila ishitrena i da je treba što je moguće pre povući. Nužno se nameće pitanje realističnosti takvog scenarija, ali tu procenu ostavljamo vremenu.

Za mene je ključno da bi, ukoliko se racionalno posmatra ceo proces koji je vodio ka spornoj odluci hrvatskog ministarstva, povlačenje te štetne uloge najviše pozitivnih efekata imalo za samu državu Hrvatsku. Takvo delanje bi potom imalo veoma dobre efekte za dalje političke procese u regionu, a pre svega za punu stabilnost našeg regiona.

Odsustvo negativnih reakcija na rezoluciju o zločinima u sistemu logora Jasenovac, Dahau i Mauthauzen iz Austrije i Nemačke je putokaz za Hrvatsku. Osim ukoliko neko „inventivan” iz vrha hrvatske vlasti ne poruči da je hrvatska vlast danas evropskija i od austrijske i od nemačke.

*Doktor političkih nauka