Рођен за физику и успех

Ведар. Префињен. Драг. Бисер генерације рођене 2007 – Андреј Дробњаковић. Шампион знања. Одраста у дигиталном добу. Игрице му нису стране, мобилни телефон је неизоставни део његове свакодневице. Од основне школе ниже импресивне успехе на такмичењима из математике, физике, хемије. Успео је да две године заредом, у седмом и осмом разреду, буде државни првак из сва три ова предмета. Пре него што је завршио осмолетку заслужио је најзначајније признање овдашње просвете – Светосавску награду.

У септембру ће поћи у трећи разред Математичке гимназије. Заљубљеник је у физику елементарних честица. Будући научник. Само у претходна два месеца ове године на три научне олимпијаде освојио је седам медаља. Из Сингапура се вратио с титулом апсолутног победника и пет златних одличја из биологије, физике, хемије, математике и инжењерства. На Европској олимпијади из физике у Грузији освојио је златну медаљу, а сребрну на Међународној олимпијади из физике у Ирану.

„Имам велике жеље, циљеве и снове. Неретко ми људи кажу да је нереално то што желим и сањам. Некога би тако спутали. Мене мотивишу да докажем да су у криву. Неће вас сви подржати на такмичењу, неће вас сви волети, тако је и у животу. Али вас нико не може спречити да покушате да будете најбољи”, каже Дробњаковић у разговору за „Политику”.

Откуд љубав према природним наукама, колика је ту улога породице и школе?

Тата је економиста, мајка учитељица. Имам годину и по дана млађу сестру. Још као веома мали, верујем као и већина деце, заинтересовао сам се за планете, свемир, ракете, диносаурусе... Једино што мене и моје другове који су као ја разликује од оних код којих је та знатижеља ишчезла, јесте жеља да се заправо ради да би се дошло до знања за којим тежимо. Једно је размишљати и желети, а друго је узети оловку и папир у руке и урадити нешто. Ту је улога школе огромна. Најважнији посао наставника и професора јесте да нас заинтересују, али највише ћемо научити код куће. Породица је јако поносна на мене. Увек ми је била подршка. Родитељи ме нису притискали. Ако вас неко тера да вежбате задатке за такмичење, вама више неће бити до тога кад се будите с мрзовољом знајући да нешто морате. То себи не дозвољавам. Боље је да не радим нешто што ми се не ради, него да шест сати потрошим на нешто што могу да урадим за сат времена онда кад ми се то ради. Кад видим да нећу бити продуктиван, дуже се одмарам, спавам више, идем напоље, играм се... Деца коју родитељи приморавају да вежбају углавном отпадну, а остану они које жеља тера да додатно раде за такмичења. А ја бих радије да дам све од себе и да не успем него да не покушам и да размишљам шта би било да сам покушао и да сам дао све од себе.

Припадаш „клик” генерацији. Како те мобилни телефон није заглупео?

Мобилни телефон и интернет су бесконачна ризница информација. Углавном је користим за учење. Важно је не заборавити да је интернет направљен за размену информација. Ту сам нашао скоро све што ми је потребно. На пример, укуцам „квантна механика” или „књига с основама релативистике”, ако ми је она потребна. Многи интернет користе и за друге ствари, што је исто океј. И ја га користим и за разоноду, гледање видеа. Рилсе, који су смешни, признајем, гледам кад баш немам шта друго да радим. Читам вести. Хтели не хтели, искачу чим погледамо у телефон. Кликнем на наслов који ме заинтересује, али ако у десет секунди нема информације која ме занима, идем даље. Исто важи и за подкасте. Верујем да сваки човек има нешто паметно да каже, али неки више од других. Слободно време више волим да искористим за излажење напоље, биоскоп, пливање, тенис – то је много важније од игрица. Волим да читам научну фантастику и научне радове. Добар утисак на мене су оставиле, на пример, књиге Стивена Хокинга „Кратка историја времена” и „Кратки одговори на велика питања”.

Када би се више промовисала успешна деца, да ли би било мање лоших примера из школске свакодневице?

Свакако. Ако су ударне вести да су ови освојили награде, онај уписао три факултета, они освојили пет медаља – окружени сте добрим примерима амбициозних и успешних младих људи и аутоматски не дозвољавате себи да будете другачији од њих. У лошем окружењу, које подржава хулигане и насиље, постајете део те заједнице и доста је теже да се одатле вратите.

Предрасуда је да ђаци Математичке гимназије не виде даље од учења.

Да причате с било ким од мојих пријатеља нико од њих не би рекао да сам првак у било чему. Нормалан сам, тако се и понашам. Користим друштвене мреже, углавном „Вибер” или „Инстаграм”, остале ми и нису потребне. Неко више воли да се дописује, ја више волим да причам лицем у лице, тако ми је лакше и разговор је квалитетнији. Кад се придружите некој заједници која се на неки начин понаша, да ли је то школа или комшилук, ви ћете се том понашању прилагодити. И то је још један од разлога зашто сам уписао Математичку гимназију. Видео сам то као прилику да учим од наставника и од ученика, јер овде има паметнијих и биће, а ја знам за шта сам створен и шта ме интересује.

За шта си створен?

За физику. Не могу рећи тачно за коју област физике, за то је још рано, али сам сигуран да желим да се бавим оном облашћу физике у којој има простора за напредак. Нове теорије се развијају. Желим да томе допринесем, не да будем само ученик, већ и проналазач, да не скупљам само знање, него и да га стварам за људе после мене. Мислим, која је поента свега што сам учио ако ништа тиме нећу да урадим? У овом тренутку ме највише интересује физика атома, у ствари чак и субатомских честица, на најосновнијем и елементарнијем нивоу. Ми суштински и даље не знамо шта се све ту дешава. Можемо да предвиђамо на основу постојећих теорија, али ниједна од њих није савршена, свакој нешто фали. Тога смо као физичари и научници свесни. Највећи од нас трагају за одговорима, за поправкама тих теорија. Можете нас замислити као људе који су по цео дан у свесци, с којима немате никакве везе, али уопште није тако. Да нема физичара, не бисте имали ни туш кабину и даље бисте живели у неком примитивном времену без компјутера и технологије.

Где ћеш студирати, у Београду или иностранству?

Волео бих да студирам у иностранству зато што верујем да би ми то била одлична прилика да се и упознам с највећим умовима физике. Највише ме занима МИТ, Масачусетски институт технологије. Харвард ми је исто врло интересантан. Ако стекнете диплому најважнијих и најпознатијих факултета отварају вам се врата свуда. И није само до стицања знања, него и познанстава. Данас ће неко помоћи мени, сутра ја некоме. Код нас мислим да су на Институту за физику одличне прилике за истраживање, не може се рећи да их нема или да је рад овде протраћен. Наш образовни систем није савршен. Увек постоји простор за напредак.

Да ли би могло да се деси да упишеш докторске студије физике и после два дана их напустиш као Илон Маск?

Ако се укаже прилика да своје знање искористим, да направим нешто као што је он, то уопште не би било лоше. Иако се не бави конкретно физиком, направио је велики корак у свемирском путовању, за нову генерацију ракета очито му није био потребан докторат. Идеје су важне. Али не може свако ко погледа Маска да каже – то сам ја. Супер је имати велике снове. Мој недосањани сан је да скупим довољно знања да могу да направим ново и да све моје учење у буквалном смислу за човечанство не буде безначајно. Мој суштински циљ је да помоћу науке допринесем човечанству. Не може свако да буде као Маск, не може свако да буде као ја, не могу ја да будем као, рецимо, неки спортиста. Интернет у последње време промовише неуписивање факултета и бављење сопственим бизнисом. Проблем је што многи мисле да је тако лакше. Не. Уписати факултет и завршити студије је милион и бесконачно пута лакше. Људи нису свесни колико је труда, времена и здравља потребно уложити да би бизнис био изузетно профитабилан. Да је лако постати успешан, свако би био.

Шта мислиш о летећим аутомобилима и нуклеарној енергији у догледној будућности у Србији?

Мени и даље та идеја о летећим аутомобилима звучи доста страно. Међутим, иновације се дешавају великом брзином и не би ме изненадило да се и то појави. С нуклеарном енергијом је проблем што је се многи плаше, због Чернобиља и Јапана, као да је то нешто чиме човек не би требало да се бави. Наравно, није тако. Нуклеарна фузија је најчистији извор енергије, производи минималну количину отпада, а с новим технологијама и сигурносним мерама шансе за катастрофу су практично нула.

Блистави умови не пролазе неопажено. Да ли су ти неке школе или компаније већ нудиле да пређеш код њих да наставиш образовање или почнеш да зарађујеш?

Кад сам био у Сингапуру, нудили су ми да се пребацим код њих и мојим професоркама су нудили посао. Врло сам задовољан Математичком гимназијом. За сада нема потребе да се негде пребацујем. Овде су ме неки питали да будем тутор будућим олимпијцима. То је лепо. Волим да помажем другима.

Колико је бреме представљати своју државу на научној олимпијади?

То такмичење нас раније убаци у свет одраслих. Брже уђемо у свет озбиљности. И сад на Олимпијским играма у Паризу видимо многе младе људе који немају ни 20 година, а такмиче се. На експерименталном делу Међународне физичке олимпијаде то изгледа нестварно. У једној сали на универзитету свако од нас има свој квадратни метар. Улазите у свој кубик. Ништа не смете да понесете са собом. На столу тајмер одбројава време. Десно је заставица којом машете ако вам је потребна помоћ, на пример више папира или вода. Чека вас њихова перница, њихов калкулатор и коверте, које не смете да отворите док не чујете звучни сигнал. Изнад вас све време лете дронови којима се посматра да ли кршите неко правило, сликају, снимају да ли сте стали с радом кад је одзвонило за крај. То је невероватан призор, прво такво искуство стекао сам на олимпијади у Ирану.

Могу ли да се пореде медаље с научне и спортске олимпијаде? Какав је однос државе према успесима које постижу спортисти и онима које остварују будући научници? За златну медаљу с Игара у Паризу спортисти од државе добијају 200.000 евра. За освојено злато на међународној научној олимпијади Фонд за младе таленте награђује средњошколце с 200.000 динара.

Многи се жале на то, али не можемо бити незахвални, јер није да не добијамо ништа. Мени лично није толико важна сума. Највише ми значи да неко стоји иза мене, да не скупљам дипломе код куће, него да се тај успех препознаје. У последње време имамо већу подршку државе, која се унапређује из дана у дан. Не бих у том смислу рекао да смо занемарени. Наши успеси били су повод за пријем код председника владе. Пријем је за мене организовала и министарка науке, али ја тамо не представљам само себе, већ такмичаре генерално. Кад вас дочекају председник владе и министри, то говори да нисте заборављени. Нама то значи. Мени лично то је врло важно. Волим ту пажњу да искористим конструктивно. Кад ме питају шта могу да учине за нас, не могу рећи да немамо довољно. Мени лично ништа не треба. На пример, тражио сам да идемо у ЦЕРН и да будемо препознати као и спортисти. Желим да помогнем да, ако ја нешто немам као такмичар, наредне генерације такмичара имају. Најважније ми је да кад имам прилику да тражим нешто за нас као заједницу, младе научнике, да помогнем свима.

Жеља да посетиш ЦЕРН испуниће се крајем јануара. Девет ученика Математичке гимназије, и то најуспешнијих на такмичењима из физике, сазнајемо од директорке школе Мирјане Катић, ићи ће на наградно путовање у Женеву. Шта највише желиш да видиш у овом научном комплексу?

У ЦЕРН-у се најбољи научници из целог света суштински баве фундаменталном физиком на елементарном нивоу, што мене највише интересује. Открили су Хигсов бозон, потврдили теорију врло важну за даљи развој науке. Тамо је и невероватна машинерија, која представља највиши ниво технологије коју је човек направио. Тамо ће се наћи нови начини да се детектују и неке друге честице или ће се из експеримената створити нешто што је корисно и ненаучној популацији. Упознаћемо људе који тамо раде, чути како размишљају и из тога учити. У самом комплексу највише желим да сиђем испод земље, да видим технологију за детектовање честица. Наравно, не можемо ми тамо да видимо честице распршене у судару, али можемо да видимо како изгледају детектори и тренутно, из ове столице, мени то делује најзанимљивије.Антрфиле

Научници као узор, а не инфлуенсери

Ко су ти узори и колико на младе утичу онлајн инфлуенсери?

Узори су ми практично сви научници пре мене који су нешто велико урадили и постигли. Инфлуенсери утичу. Ако детету дате да гледа неки садржај, а оно није спремно да препозна глупост и лоше понашање на које се не треба угледати, онда ће му то постати узор, јер ми копирамо оно што видимо кад смо мали. Тек касније разликујемо добро од лошег. Ту родитељи играју главну улогу. Ако деци не објасне шта су лоши примери, деца ће прихватити и приклонити се ономе што у суштини није добро.