Демократско право на слободу говора мржње

Западну политичку и интелектуалну елиту захватио је талас мржње који је врх достигао у атентатима на двојицу лидера – Доналда Трампа и Роберта Фица. Томе су претходили месеци бруталне медијске сатанизације, ниподаштавања другачијег мишљења, где су неколико месеци касније, у неким медијима и на друштвеним мрежама, проглашени за легитимне мете. Напад на Трампа и Фица десио се у прегрејаној политичкој клими, у којој се све више извештава о нескривеним поделама у друштву. Ствара се нова „нормалност”, у којој је очекивано да политички неистомишљеник буде вербално нападнут свим средствима или да се стекну услови да неки „случајни” стрелац покуша да узме ствар у своје руке.

Након свега, поставља се питање прети ли орвеловско стање новим хаосом с несагледиво трагичним последицама. Постају ли некада демократски свет и политички живот у њему, прилично примитивни и пуни језика мржње и да ли ће на таквој политичкој сцени неразборит и паметан човек бити потпуно изједначени? И када ће се у плими мржње, безвлашћа и безнађа неко озбиљно позабавити спречавањем неких мрачних догађаја које може да донесе сваки нови дан?

Џејмс Дејвид Венс, сенатор из Охаја и могући потпредседник САД у случају Трампове победе, на платформи „Икс” је још пре повлачења Џозефа Бајдена из трке написао: „Централна премиса изборне кампање Бајдена је да је председник Трамп ауторитарни фашиста који се мора зауставити по сваку цену. Таква реторика је директно одговорна за покушај убиства председника Трампа.” То су речи које, откако су испаљени хици у правцу Доналда Трампа, доминирају из редова републиканаца. Порука је да је, пошто је левичарски блок представио Трампа као опасност за демократију и правну државу, он постао „слободна ловина”.

А у Европи делује помало невероватно агенцијска вест да је група од 63 посланика Европског парламента затражила од ЕУ да повуче мађарско право гласа у блоку, као одговор на недавне посете мађарског премијера Виктора Орбана Москви и Пекингу. Посланици су рекли да је Орбан намерно наводио да те посете врши у име целе ЕУ, иако за то није имао овлашћења. „Премијер Орбан већ је нанео знатну штету искоришћавањем и злоупотребом улоге Председништва савета. То захтева реалне акције, као што је суспендовање гласачких права Мађарске у савету, пошто је пракса показала да вербалне осуде ове ситуације немају ефекта”, наведено је у писму које је објављено на „Иксу”, преноси Ројтерс. Који је грех премијера Орбана? То што покушава да иницира мирно решење које би, за почетак, довело до прекида бесмисленог рата у Украјини.

Било да је реч о острашћености тзв. европске политичке елите или неком другом разлогу, тиме се онемогућавају раст и напредак, а отвара се опасност од неких врста социјалне патологије, која се потом, у таквој атмосфери, преноси на појединца. Након свега, неки самопотврду и сигурност могу да осете у непосредном додиру с оружјем, а срећу у смрти прокламованог непријатеља. У једном испитивању јавног мњења из прошле године 33 одсто републиканаца и 13 одсто поборника демократа изјаснило се да би по њиховом мишљењу „америчке патриоте” у случају нужде морале да прибегну и насиљу како би „спасиле” Америку. Наравно да се и једни и други сматрају „правим” патриотама. Да ли ће сви ставити прст на чело и размислити о мржњи која је узела маха, не само међу Американцима?

Општи талас агресивности одавно је запљуснуо и део јавног простора у Србији. У нашем друштву из појединих кругова се дуго форсирају дубоке поделе испуњене политичким и вербалним насиљем. Мете су нацртане истакнутим политичким лидерима, председнику Александру Вучићу и његовим сарадницима Ани Брнабић, Милошу Вучевићу, Александру Вулину и другима. С друге стране, на удару таблоида често се нађу и опозициони лидери, попут Драгана Ђиласа, али не и њихова деца, за разлику од Александра Вучића, чију целу породицу већ годинама прогањају у опозиционим медијима и на друштвеним мрежама. Али, по правилу, надлежна удружења и организације из земље и иностранства на то не реагују – или то називају слободом говора и мишљења.

Да говоримо о глобалном феномену који није специфичан за САД, већ се шири на остатак света, истиче Петар Ђурђев из Центра за друштвену стабилност. За „Политику” наглашава да је у неколико наврата кад је био у САД имао прилику да сведочи тој дубокој острашћености и поларизованости, где су медији и интелектуалци о појединим догађајима извештавали из дијаметрално супротних ставова, иако је више него јасно да је било тенденциозно, с једне или друге стране.

„Читави ови процеси, с обзиром на њихову распрострањеност, морају имати неку повезаност и заједнички именилац. То су глобални феномени управљања политичким токовима у читавом свету где се користе ирационални мотиви попут страха, мржње и нетолерантности, преко којих се намећу неке политичке агенде где неформалне структуре успевају да своје политичке програме наметну легално изабраним представницима власти, нарочито у демократским друштвима. Ако погледамо САД, видимо ту супротстављеност која је створена између републиканског и демократског табора. Не можемо да не приметимо да и у нашем друштву постоји једна групација интелектуалаца и појединих медија који управо на политици поделе покушавају да формирају јавно мњење”, каже Ђурђев.

Социолог Владимир Вулетић каже да је нетолеранција, па и мржња према другима и другачијима, посебно према политичким неистомишљеницима и противницима, одувек постајала. Ако се осврнемо на све грађанске ратове, револуције, краљеубиства и политичке атентате, лако ћемо закључити да се нетолеранција и политичко насиље јављају у таласима кроз читаву историју, наводи он за наш листи и додаје да се чини да смо сада на почетку новог таласа политичке нетолеранције. „Доскора смо живели у свету у којем је било раширено уверење да су падом комунизма решени сви велики историјски спорови. Глобалне владајуће и медијске елите шириле су представу о крају историје, а апатију све већег броја грађана, ако су уопште мислили о њима, видели су као израз њиховог прећутног сагласја с успостављеним друштвеним и политичким поретком. Зато им сада делује несхватљив бес људи који не деле исту перспективу”, каже Вулетић.

Петар Ђурђев пита у чијем је интересу да постоји тако подељено друштво и додаје да тако раздробљено, поларизовано и подељено друштво најлакше постаје плен туђих интереса – економских, политичких и војних. „Прва и основна ствар која нас може вратити на темељ нормалног дискурса и дијалога у политици јесте да ставимо друштво и државу у први план у политичким и другим наступима. С друге стране је уважавање личности и важности живота свих актера друштвеног живота. Свакоме треба да буде опомена оно што се десило кад су из појединих медија регистрованих у иностранству јавно упућени позиви на убиство сина председника Србије. Шта такве поруке могу да донесу за нашу демократију и да ли могу да допринесу стабилности нашег друштва? Ако не, онда је јасно да је њихов основни циљ продубљивање раздора, стварање хаоса и у таквом стању никоме ништа не може да буде добро. У оваквим ситуацијама свако друштво мора да покаже степен зрелости и трезвености, да препозна те странпутице које постоје и урушавају легитимност демократских процеса и да тако сачува пуно поштовање живота, породица и читавог демократског система”, наводи Ђурђев.

Владимир Вулетић указује да је велика сличност између некадашњих социјалистичких и садашњих глобалних либералних елита, како у веровању да њихова владавина представља „научно” утврђен крај историје, односно најбољи могући поредак, тако и у супротстављању онима који ту представу доводе у питање. За политичке немире и огорчење све већег броја људи, они криве такозване популисте. „Можда Трамп и њему слични користе нагомилани бес маса због изневерених обећања и губитка перспективе, али сигурно они нису произвели такво стање. Угрожена и све несигурнија глобална пословна и политичка елита, упркос томе, подстиче непријатељство према свима који угрожавају њихову власт било да је реч о лидерима или масама које следе те лидере. То се чини, пре свега, подстицањем културних подела на левицу и десницу. Уместо око економских и политичких тема, сада се поделе усмеравају на идентитетска и еколошка питања, и тиме пажња преусмерава с расподеле богатства и одрживости постојећег економског и политичког система”, каже Вулетић.

Додаје да је друштвена склоност људи да се групишу и да развијају социјалну дистанцу према припадницима других група, без обзира на чему се те поделе базирају. „Социјална истраживања показују да чак и кад је реч о потпуно насумичним поделама на експерименталне групе А и Б, припадници групе А фаворизују чланове своје групе и обратно. То груписање је још израженије кад постоји нека особност или се створи уверење да постоји особена разлика између људи. Пословице, попут оних да свака птица лети своме јату и да се сличан сличном радује, живописно сведоче о тој правилности. С друге стране, постоји тенденција да се између група развија ривалитет, посебно ако се групе доведу у ситуацију да се такмиче или боре за неке ограничене ресурсе или вредности. Сарадњу међу политичким групама могуће је очекивати једино кад се удруже у одбрани од заједничке претње или супротстављања некој трећој групи”, закључује Владимир Вулетић.

Где су границе сукоба

Историја памти да се у међусобној борби ишло и до потпуног истребљења ривалских група, подсећа Владимир Вулетић и додаје да у циљу избегавања таквог, по све потенцијалног смртоносног исхода, људи, према једном схватању прихватају да се повинују хегемонији неке више силе. Према другом схватању, сукоби се могу превазићи ако сви прихвате исте вредности. „Једна од таквих вредности је демократија, чија је основна функција да регулише расподелу политичке моћи. То значи да до пораста политичке нетрпељивости и сукоба долази или кад хегемонија централне силе слаби, или кад људи престану да верују у заједничке вредности. Изгледа да смо закорачили у период у којем истовремено слаби ауторитет хегемоне силе, али и поверење у заједничке вредности”, каже Вулетић.

У одбрани хегемоније и постојећих вредности доминантне елите користе сва средства која им стоје на располагању, укључујући медијску пропаганду, сатанизацију политичких противника, контролу комуникација итд. Тако се долази до парадоксалног закључка да демократију угрожавају понајвише они који се декларативно највише залажу за њу и да се доминантне политичке елите не боре за вредности и демократију, него за сопствене интересе.