И ми глумци се лечимо у сусрету са публиком

Најлепше је када се споји море и позориште. Узбудљиво ми је свако ново гостовање, јер је сусрет са публиком увек другачији. Када играте на отвореном простору, под ведрим небом, уз мирис чемпреса, као што је било у случају представе „Обраћање нацији” у Будви и Тивту, осећај је појачан, иако не чујете тако добро реакције због недостатка акустике на сцени на отвореном.

Спонтана, млада глумица Миона Марковић овако је за „Политику” коментарисала гостовање представе Атељеа 212: „Обраћање нацији” Асканија Челестинија у режији Бојана Ђорђева на сцени између цркава у оквиру 38. издања „Град театра” у Будви, односно две вечери касније на Летњој позорници у Тивту, у оквиру фестивала „Пургаторије”.

Представа „Обраћање нацији” састоји се од кратких монолога одабраних из истоимене драме и збирке „Ходам у колони” италијанског глумца, редитеља и драмског писца Асканија Челестинија. Приче из свакодневице сликају нашу садашњост, а Миона Марковић тумачи лепу девојку са ашовом. Колико је захтевно остварити се у овој сценској причи састављеној од монолога, наша саговорница каже:

– Представа „Обраћање нацији” јесте хит представа, са десет глумаца на сцени. Њеној популарности посебно доприноси Челеситинијев текст који удара прстом у око. Све што друштво „нагриза” аутор је духовито, убојито написао.... градећи посебну сценску форму.

Миона Марковић потиче из уметничке породице. Њен деда Јован Марковић је сценариста, отац Предраг Марковић историчар, а тетка Милена Марковић награђивана драмска ауторка... То, ипак, није била олакшавајућа околност када је ова млада уметница истрајавала у жељи да своју професионалну трајност посвети: глуми.

– Одувек сам волела сцену и све што има везе с њом. Маштала сам да певам и плешем, плишана шаргарепа ми је била микрофон, а док сам ишла на карате замишљала сам како радим пируете у животу. Са неких 12 година открила сам глуму играјући у школским представама и осетила први пут шта је то кад публика реагује. Ишла сам у „Дадов”, па у драмски студио код Неше Ненадовића, затим у Панчево, на часове глуме код Јасмине Вечански… Сви су, ипак, мислили да је моја опсесија глумом само једна фаза која ће проћи. Схватили су тек после мог другог пада на пријемном испиту да то никако неће проћи, на крају Факултет драмских уметности сам уписала из трећег покушаја прича Миона Марковић.

–Мој отац се увек шалио како ће се моја аутобиографија звати „Хладно парче пице” јер ми не гине да будем аниматор на рођенданима будући да у глуми нема довољно посла. Увек сам му одговарала да управо то што имам аутобиографију значи да ћу успети и да је можда хладно парче пице само почетак. Једном сам, заиста, мењала другарицу која је радила као аниматор у дечјој играоници и тврдим да је то једно од најнапорнијих занимања – прича Миона Марковић која је дипломирала глуму на ФДУ у класи Драгана Петровића Пелета заједно са Јованом Јовановићем, Ивом Илинчић, Недимом Незировићем, Амаром Ћоровићем...

Иза Мионе Марковић је лепа позоришна лепеза ликова и представа. У мјузиклу „Цигани лете у небо” у режији Владимира Лазића на сцени Позоришта на Теразијама већ четири године тумачи Раду. У делу „Путујуће позориште Шопаловић” Љубомира Симовића у режији Јагоша Марковића, у Југословенском драмском позоришту игра Томанију. Део је екипе представе „Деца” по делу Милене Марковић, свестране Ирене Поповић у Народном позоришту у Београду. Ту је и дипломска представа „Ај Кармела” Хосеа Санчеза Синистера о двоје путујућих глумаца који током Шпанског рата обилазе мала насељена места и изводе своје духовите варијетете, а радила ју је са колегом Јованом Јовановићем и с њим крстари сценама у земљи, региону и шире.

Занимљиве су и њене филмске улоге: Ана Марија, Кристина, Зора, Ана, принцеза Јелена у филмовима: Љубавник”, „Драж”, „Јутро ће променити све”, „Корени”, „Жигосани у рекету”, „Краљ Петар Први”...

– Лепота мога посла је у томе што кроз сценску игру могу да се трансформишем, да се мењам на разне начине и увек будем другачија. И свака представа коју играмо сама по себи је другачија. Не чезнем за класичним ликовима, али волела бих да се огледам у судбинама јунакиња попут Хеде Габлер, Ане Карењине или, рецимо, Софке. Сматрам да је позориште лековито, јер препознајемо и себе на сцени. И ми глумци негде сами себе лечимо у сусрету са публиком. Свако од нас има неку слику са којом се носи. Физичка страна је прва, она спољашња опција. Може некада да буде део унутрашњег немира. Ја, уз све то, и даље истрајавам на свом самопоуздању. Имала сам, као и свака млада жена, своје недоумице. Девојке генерално не воле како изгледају, али у једном тренутку све то прође, каже Миона Марковић која има нове уметничке планове већ од ране јесени.