Први пут од 1976. избори без Буша, Клинтона и Бајдена

На новембарским изборима у САД наћи ће се још једно добро познато презиме. Иако су његови изгледи да се нађе на челу земље никакви, као независни кандидат појавиће се Роберт Кенеди Млађи

Одлуком Џозефа Бајдена да се повуче из изборне трке, први пут од 1976. године на гласачким листићима међу кандидатима за председника или потпредседника Беле куће неће се наћи презимена Буш, Клинтон или Бајден. Џорџ Х. В. Буш је започео овај низ као потпредседнички кандидат Роналда Регана 1980. године, а исто је било и на наредним изборима. Буш Старији је затим постао први човек Сједињених Држава 1988, а у такмичењу за реизбор поражен је од демократског изазивача Била Клинтона, који је задржао мандат и на наредним изборима. Син Буша Старијег, Џорџ В. Буш, наставио је очевим стопама 2000. године, осигуравши место у Овалној соби два пута заредом.

Међутим, за разлику од оца, за време чијег мандата је окончан хладни рат и изведена брза војна интервенција у Ираку, млађи Буш је чинио потпуно супротно. Његове одлуке да напусти АМБТ споразум и доведе НАТО на границе Русије, подстакле су нову трку у наоружању између две суперсиле. Са друге стране, Ирак је под велом лажних оптужби о поседовању оружја за масовно уништење увео у блато из ког није успео да га извуче за време своје администрације.

То је, бар формално, „решио” његов наследник Барак Обама, чији је потпредседник био Џозеф Бајден 2008. и 2012. године. Након паузе, у којој је Хилари Клинтон била председнички кандидат демократа 2016, стрпљиви Бајден се на прошлим изборима вратио и у 78. години задужио кључеве Беле куће.

Чини се да је сада са Камалом Харис и Доналдом Трампом ера Буш–Клинтон–Бајден завршена. Али, на новембарским изборима у САД наћи ће се још једно добро познато презиме. Као независни кандидат у игри је Роберт Кенеди Млађи. Иако су његови изгледи да се нађе на челу земље никакви, отац му је имао добру прилику за то. Ипак, снови о династији Кенедија у Белој кући завршени су убиством Роберта Старијег, током кампање 1968. године. Без обзира на све, они су свакако један од симбола породичне политике. Током свог председниковања, Џон Кенеди је поставио Роберта за државног тужиоца, док је најмлађи брат Тед био сенатор Масачусетса. Имали су на кога да се угледају, пошто је отац Џо био амерички амбасадор у Великој Британији.

Ако даље зађемо у историју, наћи ћемо још примера, попут другог председника САД Џона Адамса, чији је син Џон Квинси постао шести лидер земље.

Али, након што је Френклин Рузвелт, иначе даљи рођак Теодора Рузвелта, провео четири мандата у Белој кући и напустио функцију тек када је преминуо, 22. амандманом америчког Устава 1951. године ограничено је да нико не може бити председник више од два пута. Међутим, тада се заборавило на политичке династије.

Чини се да нико није узео у обзир речи историчара Артура Шлезингера, који је пре скоро осам деценија написао да би Сједињене Америчке Државе, као демократија, требало да се ослободе династичких породица. А с обзиром на то да Доналд Трамп има петоро деце и десеторо унучади, можда овај крај једне ере означи почетак друге.

Са оца на сина

Да су гени или непотизам чудо, потврђују и процене „Њујорк тајмса”, које наводе да син гувернера има 6.000 пута веће шансе да постане гувернер него просечан амерички мушкарац беби-бумер генерације, док ће син сенатора 8.500 пута вероватније постати сенатор. На овим функцијама су се често понављала презимена: Доул, Хамфри, Беј, Куомо, Меркауски, Дејли...