Prvi put od 1976. izbori bez Buša, Klintona i Bajdena

Na novembarskim izborima u SAD naći će se još jedno dobro poznato prezime. Iako su njegovi izgledi da se nađe na čelu zemlje nikakvi, kao nezavisni kandidat pojaviće se Robert Kenedi Mlađi

Odlukom Džozefa Bajdena da se povuče iz izborne trke, prvi put od 1976. godine na glasačkim listićima među kandidatima za predsednika ili potpredsednika Bele kuće neće se naći prezimena Buš, Klinton ili Bajden. Džordž H. V. Buš je započeo ovaj niz kao potpredsednički kandidat Ronalda Regana 1980. godine, a isto je bilo i na narednim izborima. Buš Stariji je zatim postao prvi čovek Sjedinjenih Država 1988, a u takmičenju za reizbor poražen je od demokratskog izazivača Bila Klintona, koji je zadržao mandat i na narednim izborima. Sin Buša Starijeg, Džordž V. Buš, nastavio je očevim stopama 2000. godine, osiguravši mesto u Ovalnoj sobi dva puta zaredom.

Međutim, za razliku od oca, za vreme čijeg mandata je okončan hladni rat i izvedena brza vojna intervencija u Iraku, mlađi Buš je činio potpuno suprotno. Njegove odluke da napusti AMBT sporazum i dovede NATO na granice Rusije, podstakle su novu trku u naoružanju između dve supersile. Sa druge strane, Irak je pod velom lažnih optužbi o posedovanju oružja za masovno uništenje uveo u blato iz kog nije uspeo da ga izvuče za vreme svoje administracije.

To je, bar formalno, „rešio” njegov naslednik Barak Obama, čiji je potpredsednik bio Džozef Bajden 2008. i 2012. godine. Nakon pauze, u kojoj je Hilari Klinton bila predsednički kandidat demokrata 2016, strpljivi Bajden se na prošlim izborima vratio i u 78. godini zadužio ključeve Bele kuće.

Čini se da je sada sa Kamalom Haris i Donaldom Trampom era Buš–Klinton–Bajden završena. Ali, na novembarskim izborima u SAD naći će se još jedno dobro poznato prezime. Kao nezavisni kandidat u igri je Robert Kenedi Mlađi. Iako su njegovi izgledi da se nađe na čelu zemlje nikakvi, otac mu je imao dobru priliku za to. Ipak, snovi o dinastiji Kenedija u Beloj kući završeni su ubistvom Roberta Starijeg, tokom kampanje 1968. godine. Bez obzira na sve, oni su svakako jedan od simbola porodične politike. Tokom svog predsednikovanja, Džon Kenedi je postavio Roberta za državnog tužioca, dok je najmlađi brat Ted bio senator Masačusetsa. Imali su na koga da se ugledaju, pošto je otac Džo bio američki ambasador u Velikoj Britaniji.

Ako dalje zađemo u istoriju, naći ćemo još primera, poput drugog predsednika SAD Džona Adamsa, čiji je sin Džon Kvinsi postao šesti lider zemlje.

Ali, nakon što je Frenklin Ruzvelt, inače dalji rođak Teodora Ruzvelta, proveo četiri mandata u Beloj kući i napustio funkciju tek kada je preminuo, 22. amandmanom američkog Ustava 1951. godine ograničeno je da niko ne može biti predsednik više od dva puta. Međutim, tada se zaboravilo na političke dinastije.

Čini se da niko nije uzeo u obzir reči istoričara Artura Šlezingera, koji je pre skoro osam decenija napisao da bi Sjedinjene Američke Države, kao demokratija, trebalo da se oslobode dinastičkih porodica. A s obzirom na to da Donald Tramp ima petoro dece i desetoro unučadi, možda ovaj kraj jedne ere označi početak druge.

Sa oca na sina

Da su geni ili nepotizam čudo, potvrđuju i procene „Njujork tajmsa”, koje navode da sin guvernera ima 6.000 puta veće šanse da postane guverner nego prosečan američki muškarac bebi-bumer generacije, dok će sin senatora 8.500 puta verovatnije postati senator. Na ovim funkcijama su se često ponavljala prezimena: Doul, Hamfri, Bej, Kuomo, Merkauski, Dejli...