Ратови данашњице су верски

Чувена издавачка кућа „Рутлиџ”, основана у Лондону 1836. године, чији огранак делује и у САД, управо је штампала књигу професора Факултета политичких наука у Београду Мирољуба Јевтића под насловом „Кад се сусрећу религија и политика”. Издавач подсећа да је професор Факултета политичких наука у Београду, тренутно амбасадор Србије у Конгу, творац научне дисциплине „Политикологија религије”, која је створена у Београду. Тако се истоимени предмет на Факултету политичких наука у Београду, који је основао Јевтић, прелио на светске универзитете и интелектуалну продукцију.

– Да, та књига је настала као резултат велике међународне конференције, која се већ редовно одржава на ФПН-у под насловом „Политикологија религије – прва и друга”, с обзиром на то да је реч о двогодишњој конференцији. Ово последња, одржана у Београду, била је четврта. Књигу смо приредили ја и мој асистент, сада већ ванредни професор, др Марко Вековић. „Рутлиџ” нам је указао част да је уврсти у своју библиотеку „Рутлиџове студије о религији и политици”.

Рат је највећи проблем светске политике. Једна од теза је да су ратови који се данас воде у свету очигледно верски мотивисани, а политикологија религије се бави разумевањем верске природе рата и труди се да пронађе решења која ће неутралисати сукобе. Како стоје ствари, ова наука је једна од најважнијих друштвених наука?

Више је него очигледно да је највећи ратни сукоб данашњице – рат у Гази. А он је верски и за једне и за друге. Почео је као „Поплава Ал Акса”, као освета Хамаса за повреду трећег светог места ислама, поменуте џамије, а верске јеврејске партије које владају Израелом одговориле су правдајући своју акцију божјом наредбом. Јасно је да је то верски рат.

Други озбиљни сукоб у Украјини има на први поглед секуларни карактер. Али, у ствари се ради о нападу Запада преко Украјине на православље. Тако долазимо до закључка који сте дали.

Да ли то значи да су Србија, Београд, Београдски универзитет, односно ФПН, без икаквог претеривања, постали светски центар политикологије религије?

Шта би друго могло да значи? Американци, односно Енглези владају светском културном продукцијом. Тако и проучавањем односа религије и политике. Када издавачка кућа са 188-годишњим искуством у штампању научних књига формира библиотеку намењену проучавању политичког значаја религије и у једној од својих публикација констатује да је научна дисциплина која се родила из овог истраживачког поља настала у Србији, а не на Харварду, Принстону, Јејлу или Оксфорду, онда је то доказ за такву констатацију. Политикологија религије је не само настала у Београду него је и најразвијенија у нашем главном граду. Проучава се на основним студијама ФПН-а, има специјални мастер програм „Политиколошке студије религије”, затим курс на докторским студијама „Политичка улога религије у 21 веку”. Има први научни часопис на свету на енглеском језику, који се бави овом науком формираном 1993. године. Зато је сасвим логично да се они истраживачи који се баве овим пољем труде да своје закључке представе тамо где ће бити видљиви и евентуално цитирани. Јер, сви истраживачи пишу да би били препознатљиви по својим резултатима, да би стекли право да их људи називају паметним и мудрим. Ако су они изабрали да своје радове објаве на научној конференцији у Београду, онда то само значи да га признају за бољи и значајнији од других. И нису се преварили. „Рутлиџ” овом књигом потврђује да им је процена исправна. Јер ко би други боље рецензирао радове из једне науке од њеног оснивача.

Имајући у виду да је модерна наука на Балкан стигла из европских центара попут Беча, Париза, Берлина или Москве, делује ли вам ово као велики успех српске науке? Ниједна од модерних научних дисциплина које се проучавају на регионалним универзитетима није настала на Балкану, укључујући велику Турску, већ је донета из света.

Ово је највећи продор балканске друштвене, па и природне науке у планетарни свет. Да сам нескроман, рекао бих чак после старогрчке филозофије: Сократа, Платона, Аристотела... Истина је неумољива. Сви који се у свету чак и површно баве односима религије и политике признају београдску школу „Политикологије религије” као доминантну.

Сигурно је да светске истраживаче привлачи чињеница да се „Политикологија религије” заснива на најтврђој чињеничној подлози.

Гола чињеница једини је основ ове науке. Она за разлику од горе поменутих универзитета, забрањује политичку коректност. И чињеницу, каква год да јесте, претвара у челични стуб, све док је евентуално не сруши друга чињеница која аргументовано доказује да срушена није тачна. Мото часописа и читаве науке о којој причамо је став гуруа енглеског либерализма Џона Стјуарта Мила, који је казао: „Никада не можемо бити сигурни да је мишљење које желимо да угушимо погрешно. Па чак кад би у то били потпуно уверени, угушити га било би зло.” Или, што је још прецизније изразио Ноам Чомски: „Ако нисмо за слободу мишљења која укључује и речи човека кога се гадимо, онда то значи да нисмо за слободу мишљења уопште.”

Дакле, то је разлог зашто научници и истраживачи долазе из САД, Велике Британије, са Филипина, Зимбабвеа, Нигерије у Београд, где на скуповима које организујете излажу своје ставове.

То је искључиви разлог. Зато часопис „Политикологија религије” успева да око себе окупи крем де ла крем светске науке. Поледајте било који од бројева. Рецимо, „Ал Каида, Талибани и ИСИС у упоредној перспективи”. Такав скуп специјалиста за ту тему не могу да окупе ни ЦИА, ФБИ, Мосад, МИ 6, БДН и ФСБ. Они сви заједно не могу да скупе истраживаче, који су за џабе пристали да свој мукотрпни рад изложе у „Политикологији религије”. Зато не искључујем могућност да поменуте тајне службе веома пажљиво читају и проучавају наше публикације.

Интересантно је да за вас пишу припадници свих религија, уз само један услов: да имају признат научни интегритет. Посебно су присутни научници муслиманске вероисповести.

Тачно. Најзначајнији муслимани из централних исламских простора се отимају да пишу за „Политикологију религије”! Поменути број, посвећен Ал Каиди, писали су све сами муслимани са дуалним образовањем, исламским и западним. Они одлично владају енглеским језиком, а још боље арапским. Основно питање је: да ли би неко свој рад дао на научну проверу некоме у чије интелектуално поштење не верује? Одговор је познат, нормално да не би. Они то поверавају „Политикологији религије” зато што не сумњају у способност његовог главног уредника да стручно процени њихов текст и верују да неће бити пристрасан, зато што није муслиман. Људи код нас не знају да сам муслиманској светској интелектуалној елити из најтврђих исламских простора више потребан ја, него многи њихови универзитети и научни центри друштвених наука. Питаћете, како је то могуће?

Да, наравно.

Одговор је једноставан. За више од милијарду муслимана (каже се да их има две милијарде, али ја у то не верујем), „Политикологија религије” је најважнији прозор у свет који им даје један објективан часопис, каквих у свету политичке коректности више нема. Политичка коректност је сахранила науку, а када се научно мишљење и дебате уклоне са сцене или још горе, када се омаловажавају, свет постаје овакав какав је данас. На ивици глобалне ратне апокалипсе.