У свету олимпијских мимова

Новинари таблоида су се ових дана растрчали по Ургентном центру јурећи кардиологе. Питање је како да људе не стрефи срчка док гледају наше спортисте на олимпијским играма. Током финалног меча у тенису између Новака Ђоковића и млађаног Алкараза, заиста је могло да се рикне. Један од најугроженијих био је Новаков отац Срђан. Другари су га једва повратили, а онда је Срки, као терапију, позвао трубаче. Наравно, косили су сено.

Ако нас је Ноле навикао на бесплатне кардио тестове издржљивости на стрес, а није познато да је било жртава после његовог освајања златне медаље, јер су они мудрији изашли напоље и буљили у једну тачку, полуфинале у кошарци између Србије и Америке био је вероватно најспектакуларнији догађај Олимпијаде у Паризу. Од када се амерички дрим тим појавио на Олимпијским играма у Барселони 1992. године, са Мајклом Џорданом, Меџиком Џонсоном, Ларијем Бирдом и осталим суперзвездама, као можда најдоминантнији тим у историји спорта, ови данашњи Американци, са Леброном Џејмсом, Стефом Каријем и Кевином Дурентом су ту негде. Како су констатовали просрпски настројени револвераши у Денверу, требало је окупити најбољи тим свих времена да би се сломио Никола Јокић и српски тим снова. Сасвим тачно, уз додатак да је Фиба обезбедила и помоћ са стране, јер је панамски, босански и литвански судијски трио свирао толико у корист Американаца, као да им је прећено подужим боравком у Гвантанаму. Мада, да будемо поштени, да вас попреко, крвавих очију погледа савршена мишићна машина Леброн Џејмс, питање је како би одсудио и извесни мудар Србин који је констатовао: „Нисам видео квалитетнији пораз још од 1389. године.”

Заиста, и за 50 година, ова утакмица ће се препричавати као још један митски српски пораз и када се то заслади оним панамским кројачем, преобученим у судију, који заједно са пајташима из Босне и Литваније свира Јокићу четврту личну седам минута пре краја утакмице, ето још једне велике антисрпске завере, идеалне да се забављамо о свом јаду. Ако треба и наредних 500 година. А заправо је то била утакмица свих утакмица, фасцинантна, узбудљива и уједно толико дирљива да је у тренутку када је Србија добила прво полувреме, амерички селектор, славни Стив Кер, добио напад панике, свестан да су орлови две раније утакмице с Америма одиграли без икаквих амбиција, како би их успавали онда када треба. Пошто смо средили лагано Немце и узели бронзу, можда треба приупитати легендарног селектора Карија Пешића зашто је Алексу Аврамовића држао читаво друго полувреме против Амера залепљеног за клупу, уместо да је Алекса делио минутажу са Василијем Мицићем на месту плејмејкера. Тада би вероватно судије залуд свирале у другу врсту пиштаљке.

Нисам случајно поменуо Олимпијаду у Барселони, јер је те 1992. године на свечаној церемонији певала оперска дива Монсерат Кабаље. Фреди Меркјури је био оправдано одсутан. Годину дана раније отпутовао је у вечна ловишта, као најмоћнији мушки глас у историји рокенрола. Музички класик „Барселона”, објављен 1987. године, Монсерат и Фреди певали су у дуету 1988. године, на фестивалу „Ла Нит”, када се славио долазак олимпијске заставе у шпански град.

Читав свет је тада знао да је Фреди геј, али никоме, па ни њему самом никада није пало на памет да то нарочито истиче, јер су били доминантни његов глас, енергија и харизма, па су и највећи хомофоби нежно уздисали и пуштали праву мушку сузу док су га слушали и гледали.

Времена се мењају. Конзервативци само што се нису шлогирали после церемоније отварања Олимпијских игара у Паризу, на обалама Сене, видевши у готово сваком детаљу величање ЛГБТ идеологије и политички коректне униформности. Видели смо гиљотинирану певачку главу Марије Антоанете, постављене на Мона Лизу, која плута загађеном Сеном, и баханалије полуголих тела, што словеначки филозоф светског гласа Славој Жижек описује као редак поглед на еманципаторско језгро модерне Европе.

Уметнички директор церемоније Томас Жоли је, богами, опалио и по хришћанским вредностима, исмевајући слику Леонарда да Винчија „Тајна вечера”, па су организатори после морали да се извињавају католичкој цркви. Чак је и Иран позвао на брифинг француског амбасадора у Техерану због напада на Христа. И после неко тврди да свет није инклузиван!

Случај Турчина Јусуфа Дикеча је илустративан. Олимпијац у стрељаштву је освојио сребрну медаљу у мешовитој конкуренцији у пуцању са 10 метара ваздушним пиштољем, али је на стрелиште дошао као кул тип, са фацом и позом шта ја тражим овде. Без икакве додатне опреме, визира, и чега већ још. Пуцао је ноншалантно, држећи другу руку у џепу, као да је говором тела сугерисао да жури да упуца мету, а онда скокне до првог бара и наручи веспер мартини, омиљено пиће Џемса Бонда.

Млади воле победнике у свету мимова, а не светских рекорда и златних медаља. То је показала ова Олимпијада. Турчин је постао такозвана интернет сензација, за дан је добио више од милион пратилаца на „Инстаграму”, а у том е-друштванцету било је места и за Илона Маска. Сасвим логично, Илон одмах намирише лову.

У свету интернета, Дикеч је срушио чувени мит да се говори само о олимпијским победницима, док сребрни остају у фуснотама. Ко је онда победио кул турског Бонда? То знамо само ми. Дикеча је укокао наш Дамир Микец, у дуету са Зораном Арауоновић. Партнерка ледено хладном Турчину на стрелишту била је извесна Тахран.

Дакле, наш Дамир је освојио злато по пе-есу. Једно око му је било прикривено, имао је сочиво на другом, као и велики пар штитника за уши. Ни Дикеч, међутим, није од јуче. Имао је чепиће за уши, невидљиве за камере. А да заиста није наивко, овај маторац, има 51 годину, показао је тако што је осим сребра одмах зграбио изненадну славу за руку. Почео је да поставља видео-компилације мимова на турском језику на свом инстаграм профилу.

Поставши симбол непрсканог мачизма, турски кулер је обрнуо игрицу у свету подељеном и по питањима родног и полног идентитета. Односно, откривању ко је мушко а ко женско, што је у нека друга времена откривано врло лако. На први поглед ка доле.

Сада читав свет врши форензичку анализу да ли је боксерка из Алжира Имане Хелиф мушкарац или жена. Бије у рингу као мушко, али њен отац тврди да је рођена и одгајана као девојка, па су се у ову детективску глобалну метафизику укључили и доктори и биолози, бројећи јој икс и ипсилон хромозоме. Е сад, овај други хромозом ипсилон се обично везује за мушкарце, мада се тиме не дефинише пол.

Да се човек прекрсти. Али како не би био сумњив, то мора да учини на тајној вечери!