Историја се десила јуче

ЕКСКЛУЗИВНО
ВИЛИЈАМ ВОЛМАН
Београдски међународни сајам књига има част да ове године угости једног од најзначајнијих писаца Америке, Вилијама Тенера Волмана, добитника америчке награде за књигу 2005. године и аутора романа "Централна Европа". Волман овом приликом држи предавања и води разговоре у Народној библиотеци Србије, на универзитетима у Београду и Крагујевцу, и у оквиру институције Америчког кутка широм Србије.

Вилијам Волман је завршио Дип Спрингс колеџ и студирао компаративну књижевност на Корнел универзитету који је завршио са великим почастима. Аутор је романа "Ви светли и васкрсли анђели", књиге "Приче дуге", и серије романа под насловом "Седам снова: Књига о пејзажима Северне Америке". Његова монографија о насиљу, у седам томова, номинована је за награду критике за најбољу књигу у 2003. години. Волманов новинарски рад и белетристика објављивани су у часописима "The New Yorker", "Esquire", "Spin", "Gear" и "Granta". Живи у Сакраменту, у Калифорнији.

Ваш обимни роман "Централна Европа" посвећен је Данилу Кишу. Како сте се заинтересовали за њега и упознали његово стваралаштво?

Било је у Америци одличних независних књижара у којима сам налазио много занимљивих књига. Средином седамдесетих постојала је Пингинова едиција "Писци друге Европе". Ту су биле приче Бруна Шулца, као и Кишова књига "Гробница за Бориса Давидовича". Када сам је прочитао, помислио сам да је то велика књига, много сам из ње научио. После тридесет година и даље је држим увек у близини, јер, толико је вредна. Сада поново ишчитавам Кишов "Пешчаник".

У овој књизи приказали сте широки распон карактера у вихору Другог светског рата, а један од њих је и руски композитор Дмитриј Шостакович. Како сте његову причу уклопили у роман?

Једном приликом сам боравио у Шпанији због превода једне од мојих књига и у повратку сам на аеродрому купио биографију Шостаковича. Ту сам прочитао да је његова "Седма симфонија" свирана током опсаде Лењинграда у Другом светском рату. И док је извођење било емитовано на радију, Немци су пуцали на оркестар. Ако пажљиво послушате музику Шостаковича, чућете све о Другом светском рату, сав плач и вриску, пуцње и метеж битака. Понекад је болно слушати, али наликује на читање књига Данила Киша. Шостакович је заиста био невероватна личност, савршен лик за ову врсту књиге. Био је искрени комуниста и заиста је желео да помаже људима. Међутим, Стаљин је почео да контролише креативност уметника и хтео је само она дела једноумља која хвале режим. Шостакович је написао оперу о леди Магбет, дело које је говорило о женском питању у предреволуционарној Русији. Према мишљењу Шостаковича свака паметна или необична жена у тим данима остала је без наде, као робиња. По мом мишљењу, то је одлична опера која је добијала добре критике. Али, на једном од извођења, Стаљин је изашао пре завршетка. После тога, Шостакович је био у опасности да буде убијен или послат у логор. Његову сестру депортовали су у Сибир, пријатељи су морали да га потказују, ухапсили су му љубавницу. Апсурд је да сам Шостакович није био ухапшен, јер је његов иследник пре тога био затворен. Био би сигурно убијен да Немци нису напали. Онда је Стаљину била потребна композиција Шостаковича која би народу помогла у борби. Тако је написао "Седму симфонију". Временом је постајао уморнији, циничнији и уплашенији, губио је пријатеље… и, затим је умро.

Да ли Ви, као и Киш, посматрате личност у метежу рата, историје и времена?

Да. Једна од ствари које сам научио од Киша јесте да можете да пишете врло кратке параграфе текста, које затим можете повезати. Киш је мајстор у томе, а ја сам тај поступак користио у већем делу своје прозе. Киш је писао кратке пасусе, концентрисане скоро као песме, кроз низ поглавља, а између би остајало оно неизречено што би провоцирало машту читаоца. Неки лик или наратор повезао би различита поглавља.

Колико су Вам важни фикција, историја и документарност?

Подједнако су важни. Док сам као новинар извештавао током грађанског рата у бившој Југославији, најважније ми је било да дођем до истине.

Када сте први пут били овде?

Не дуго пошто је Тито преминуо, 1981. године. Током деведесетих у више наврата боравио сам у Београду, Загребу, Сарајеву. У Београду сам интервјуисао Биљану Плавшић, у Загребу сам разговарао са Парагом. Два пријатеља су ми погинула у Сарајеву. Године 1998. био сам на Косову. Одувек сам волео Србију и све земље бивше Југославије. Међутим, иако је моје присуство овде било као врста провокације, нико ме никада није повредио. И ја сам помало као Србин. Ако Србину кажете да нешто не треба да уради, он ће учинити баш то.

Направили сте велику документарну монографију о насиљу, на 3.300 страна и у седам томова, која је настајала током 20 година Вашег боравка у ратом захваћеним подручјима у Сомалији, Камбоџи, Ираку. Шта је закључак тога?

Ви сте у Србији претрпели много насиља. По мом мишљењу насилништво је једна од основних људских карактеристика. Одувек га је било у истим облицима: мучења, силовања, поробљавања, убистава. То се може наћи и у древним епохама, а вероватно ће га бити и у будућности. Пошто је то део наших живота, треба се запитати када је насиље оправдано. Током грађанског рата у бившој Југославији Парага и Плавшић говорили су о праву на самоодбрану. Како разлучити ко је у праву? Када мој председник каже да је напад на Ирак самоодбрана, ја лично мислим да је он криминалац. У овој монографији "Rising Up, And Rising Down" тежио сам да успоставим правила за одређење када је насиље оправдано, а када није. Уколико се рат води са одређеним разлогом, онда је оправдан, а уколико такав разлог не постоји или се промени, онда је рат неоправдан.

Да ли и размишљате као новинар или као књижевник?

И једно и друго. Када сам дошао овде као новинар нисам имао право да мислим ни на шта друго осим на стварност. Јер, ја сам био аутсајдер, Американац, и било ми је врло важно да схватим шта се заиста дешава. Слично као у првом рату у Заливу, о којем већина Американаца не зна и не жели ништа да сазна. Већина мојих пријатеља и суседа и не сећа се да је Србија била бомбардована. То је врло лоше, јер значи да је људе врло лако изманипулисати. Свиђа ми се што у Србији и у другим земљама Балкана разговарате са људима и имате осећај да се историја десила управо јуче. У Америци људи више и не разговарају о 11. септембру.

Да ли ће Балкан остати ризично подручје?

Земља је овде релативно равна, у средини централне Европе. Ништа не може зауставити војске да овуда пролазе. То се дешавало толико пута, и вероватно ће се опет десити. Измешано је и много народа и њихових веровања, али онај један пут када су живели заједно у Југославији и није био тако сјајан, јер је опстајала Титова репресија. Не зна се који ће нови проблем искрснути после распада те земље. Можда ће Војводина тежити да се припоји Војводини. Ко то зна.

-----------------------------------------------------------

Какав је рат у Ираку?

У Ираку је, на пример, вођен рат због нуклеарног наоружања за масовно уништење и Садам Хусеин био је повезан са Ал Каидом. И испоставило се да су оба разлога за напад лажна. У том тренутку Америка је требало да призна грешку и пружи Ираку новац за опоравак, а уместо тога рат је настављен без икаквог разлога. То је погрешан рат. Оно што се дешавало током грађанског рата у бившој Југославији председник Буш ради у Ираку, а то је убијање људи који немају оружје за масовно уништење и не представљају опасност.