Перишићева: Сад сам све­сна успе­ха

Мо­жда и зву­чи као фра­за, али у овом слу­ча­ју ни­је, сре­бро на око вра­та Алек­сан­дре Пе­ри­шић си­ја за­и­ста као зла­то. Мла­да срп­ска те­квон­дист­ки­ња је до­шла у Па­риз да оства­ри свој сан и по­ку­ша да осво­ји ме­да­љу на Олим­пиј­ским игра­ма.

И ус­пе­ла је у то­ме, а по­ред ме­да­ље осво­ји­ла је и ср­ца свих на­ви­ја­ча, јер су­зе ра­до­сни­це по­сле пла­сма­на у фи­на­ле ни­су ни­ког оста­ви­ле рав­но­ду­шним, као ни оне по­сле из­гу­бље­ног фи­на­ла, кад ни­је мо­гла да са­кри­је ту­гу и раз­о­ча­ре­ње. А, не­ма ни по­тре­бе, јер се са пр­вих Олим­пиј­ских ига­ра вра­ћа ку­ћи са од­лич­јем, ме­да­љом у ко­ју је ве­ро­ва­ла и са­ња­ла чи­тав жи­вот.

– Дра­го ми је што сам осво­ји­ла још јед­ну ме­да­љу за Ср­би­ју, али ми је кри­во што она ни­је злат­на. На­дам се да је ово леп по­че­так и да ћу у Лос Ан­ђе­ле­су ја­че си­ја­ти. Тре­ба да се по­но­сим, али ни­сам баш срећ­на јер знам за­што сам до­шла ов­де – би­ле су пр­ве ре­чи Алек­сан­дре Пе­ри­шић по­сле осва­ја­ња ме­да­ље.

Ипак, дан по­сле пре­спа­ва­не но­ћи и мно­го­број­них че­стит­ки ко­је су сти­гле на ње­ну адре­су, Пе­ри­ши­ће­ва је ре­кла:

–Тек сад сам све­сна све­га, тек сад ми је ја­сно шта сам ура­ди­ла и ко­ли­ко је успех ве­ли­ки. Срећ­на сам, за­и­ста је­сам.

Ко­ја бор­ба је би­ла нај­те­жа?

–  Пр­ва! Де­фи­ни­тив­но та пр­ва јер ни­сам зна­ла шта ме че­ка, ка­ко све функ­ци­о­ни­ше, тре­ма је би­ла при­сут­на, па сам има­ла по­зи­тив­ну тре­му. По­сле је све би­ло лак­ше.

У олим­пиј­ском се­лу су Вас до­че­ка­ле ко­ле­ге са му­зи­ком и тор­том?

– То ни­сам оче­ки­ва­ла, баш су ме из­не­на­ди­ли и ни­сам зна­ла ка­ко да ре­а­гу­јем. Ин­стик­тив­но сам се окре­ну­ла да иза­ђем, али сам се бр­зо са­бра­ла. Тек он­да сам схва­ти­ла зна­чај све­га што сам ура­ди­ла.

Пре све­га че­ти­ри го­ди­не мла­да Бе­о­гра­ђан­ка је би­ла на пре­крет­ни­ци, ма­ло је не­до­ста­ја­ло да окон­ча ка­ри­је­ру и за­у­век оста­ви нај­ве­ћу љу­бав.  На­и­ме, Алек­сан­дра је има­ла те­шку по­вре­ду ко­ле­на и ње­на ка­ри­је­ра је ви­си­ла о кон­цу, по­што је ду­го мо­ра­ла да бу­де ван бо­ри­ли­шта.

– Са­мо из раз­ло­га што во­лим спорт и ово што ра­дим ни­сам од­у­ста­ла, али ми је тих го­ди­ну да­на би­ло па­кле­но. Мо­ра­ла сам да се­дим, ни­шта не ра­дим, опо­ра­вљам се и гле­дам дру­ге ка­ко се ра­ду­ју ме­да­ља­ма. Ни­сам же­ле­ла да од­у­ста­нем, ово је мој жи­вот.

Кад се опо­ра­ви­ла по­сле му­ко­трп­них те­ра­пи­ја, мла­да те­квон­дист­ки­ња је од­лу­чи­ла да на баш де­сној но­зи ис­те­то­ви­ра ре­че­ни­цу “бол ко­ју осе­ћаш да­нас је сна­га ко­ју ћеш осе­ћа­ти су­тра”.

Не­ду­го по­сле то­га, Алек­сан­дра је по­ста­ла ви­це­шам­пи­он­ка све­та, а по­том је осво­ји­ла и две брон­за­не ме­да­ље на Европ­ским пр­вен­стви­ма. Ина­че, те­квон­до­ом је по­че­ла да се ба­ви са све­га че­ти­ри го­ди­не кад је до­шла у клуб Ази­ја и упо­зна­ла Пе­тру Бу­та­ло Ко­ва­чић, ко­ја је и да­нас њен тре­нер. Њих две не кри­ју да има­ју по­себ­ну ве­зу, да се сјај­но раз­у­ме­ју и до­пу­њу­ју.

Од др­жа­ве 100.000 евра

По­ред сре­бр­не ме­да­ље, Алек­сан­дра Пе­ри­шић ће од др­жа­ве до­би­ти и 100.000 евра ко­је сле­ду­ју сва­ко­ме ко осво­ји ово од­лич­је у Па­ри­зу, про­пи­са­ла је не­дав­но Вла­да Ср­би­је.

Осва­ја­чи­ма зла­та ће ићи 200.000 евра, док ће брон­за­но од­лич­је би­ти вред­но­ва­но 60.000.