Мировни преговори све су даљи

Дешавања у руској Курској области, изненадна офанзива украјинске војске на просторе за које се веровало да су довољно далеко од прве линије бојишта, уништавање инфраструктуре, угрожавање нуклеарне електране у региону Запорожја, вратила су нас у стварност највећег европског рата у 21. веку. Према доступним извештајима, Украјинци су успели да продру чак 30 километара у дубину територије Русије, да заузму неколико важних пунктова и натерају руске команданте да тамо, под хитно, упуте додатне војне снаге.

Како преносе украјински извори, план о упаду на територију Руске Федерације држан је у строгој тајности. Након месеци повлачења пред налетима противничке армије на истоку земље, отворен је сасвим нови фронт, овај пут са противникове стране границе. Основна замисао била је да се поремети свакодневно напредовање непријатеља и осоколе народ и војска, која се у његово име бори. Украјински шеф државе Володимир Зеленски огласио се тек петог дана по отпочињању офанзиве кратким саопштењем у вези са рапортом који му је предао главнокомандујући армије Александар Сирски.

У свега неколико дана Украјинци су успели да заузму простор упоредив по величини са свиме што су Руси освојили током 2023. На томе се није стало, битка и даље траје. Ситуација на терену постала је још деликатнија. Број изгинулих војника драматично је порастао, као и материјална штета. У игру је убачено најсавременије наоружање, чека се и прва акција америчких ловаца Ф-16.

Коментари званичника све су сувопарнији, па чак и изостају. Ипак, према речима украјинског парламентарца Олексија Гончаренка, „ово је ефикаснији начин да се дође до преговора него стотине међународних мировних скупова. Када је Русија приморана да се бори на сопственој територији, када су угрожени њени грађани, нема бољег начина да се окрену преговорима”. Са друге стране, ово је покушај да се, барем у одређеној мери, олабави притисак на оним деловима ратишта на којима су украјинске снаге у дефанзиви.

Све иницијативе о мировним преговорима између Кијева и Москве показале су се, у овом тренутку, као – јалове. Ширење војних операција не само да је онеспокојило оне који се залажу за престанак ратовања већ је унело нови немир у све који су у овај сукоб уплетени – од најближих комшија па до европских савезника било једне, било друге стране.

Тешко је веровати да су разлози за украјинску акцију искључиво војне природе. Пре ће бити да је прави циљ одржавање недефинисане ситуације још неко време, тачније до одлуке америчких бирача на предстојећим председничким изборима. Са друге стране, ово би могло да значи и да Володимир Зеленски, ма колико био нелегитиман лидер, жели да сабере још понеки адут пред предстојеће коначне разговоре о капитулацији. Не би требало сметнути с ума ни чињеницу да се у Европи, на кратко забављеној олимпијским играма, живот поново враћа „у нормалу”, шта год под тиме подразумевали.

Важно је свакако имати на уму и чињеницу да су руске тајне службе поново стављене у дефанзиву. Нереаговање на припрему једне тако обимне војне операције свакако заслужује позорност. Да ли су се у Москви опустили препуштајући ратна збивања свакодневној рутини, или је у питању нешто сложеније, остаје за анализу. Јер такви пропусти коштају и у људству и у материјалним добрима.

Свет је на дешавања у Курској области реаговао према очекивањима. Белоруски председник Александар Лукашенко одмах је издао наредбу својим тенковским јединицама да се врате на границу са Украјином, Американци су одлучили да одвоје још неколико стотина милиона долара како би помогли режиму Зеленског, Европљани, и даље, климају главама.

Ипак, оно што је најважније, преговори о закључењу каквог-таквог мира, или примирја, стављени су ад акта. Не треба ни сумњати да ће њихово ново оживљавање захтевати и нове анализе догађаја на терену, укључујући и претње нуклеарној електрани у Запорожју, иницирати нова дипломатска сучељавања, омогућити додатне уцене са обе стране, повећати притиске међународне заједнице... Саме борбе, међутим, неће јењавати. Уосталом, према извештајима са терена, обе војске су се увелико бациле у копање ровова са очигледном намером да на садашњим линијама сукоба остану још неко време.

Украјински упад на руску територију свакако треба посматрати као корак уназад у покушајима да се врати мир у централни део Европе. За претпоставити је да садашњи догађаји неће кључно утицати на окончање ратних операција, али свакако уноси додатну нервозу код свих оних који у њима учествују. И враћа мировне иницијативе за неколико добрих корака уназад.